Sputnjik: Zagreb dobio zadatak da preko Prištine potpali Balkan
Stvaranjem vojske Kosova još jedna regija i još jedno parče na Balkanu - Kosovo, bilo bi trajno pokriveno NATO plaštom. NATO, doduše u okviru Kfora već obitava na Kosovu. Problem je što je to misija i ima rok trajanja. Vojska Kosova je trajna priča koja bi kroz ulazak u NATO Srbiju bukvalno stegla u obruč, tako čvrst da bi izraz „gore visoko, dole tvrdo“ dobio i bukvalno značenje.
Kakav je interes Zagreba da podrži vojsku Kosova? Odgovor je prilično lak, ali veoma opasan po Srbiju. Destabilizacija. Zagreb želi da bude lider na Balkanu. To može samo ako mu Srbija ne stoji na putu, a koja po svom geostrateškom položaju zauzima prostor koji se ne zove za džaba "kapija Istoka i Zapada“.
Da li je Hrvatska postala glavni NATO motor na Balkanu? Politički lomovi u Makedoniji i Kosovu u protekle dve do tri godine nisu prošli, a da Zagreb nije bio - mirođija. Ako malo dublje zakopamo u odnose "lijepe njihove“, Makedonije i Kosova, na površinu će isplivati štošta, kao na primer da Hrvatska pretenduje da bude, ili već jeste glavni NATO lobista na Balkanu.
Činjenica je da je Makedonija, sa novom Vladom Zorana Zaeva koja je otvoreno za brz ulazak u NATO, sa Hrvatskom u više nego dobrim odnosima. A odnosi stvoreni još devedesetih između Kosova i Hrvatske, potpomognuti Albanijom, koja je takođe članica NATO-a, sada definitivno izlaze na videlo.
To se pokazalo u više navrata, a poslednju potvrdu da Hrvatska ozbiljno radi na pomoći Kosovu po ovom pitanju, otkrio je i Aljbin Kurti, koji je u intervjuu za televiziju „Klana Kosova“, rekao da će vojska Kosova biti formirana u partnerstvu sa Tiranom i Zagrebom. Učešće Albanije u ovom projektu može se donekle i razumeti, jer Edi Rama nikad nije krio da želi da vidi vojsku Kosova. Pitanje je kakav je interes Zagreba u svemu tome.
Odgovor je prilično lak, ali veoma opasan po Srbiju. Destabilizacija. Hrvatska veoma dobro zna da je Kosovo nerešeno pitanje, ne samo srpsko, već i reklo bi se svetsko. Isto tako zna da bi se pomaganjem Kosovu, koje je pod jurisdikcijom UN i Rezolucijom 1244 i dalje srpska teritorija, pomoglo stvaranje vojske na jednom delu teritorije druge države, što bi se moglo smatrati i više od mešanja u unutrašnje poslove suverene države Srbije. Ako tome dodamo da je Srbija izabrala vojnu neutralnost kao svoju zvaničnu politiku u momentu kad je okružena sa svih strana, posle prijema Crne Gore u NATO, ovom alijansom, ne treba puno razbijati glavu o tome - da li nam Hrvatska misli dobro.
Zagreb ima, reklo bi se, dve uloge. Prva je da po svaku cenu postane zemlja-lider na Balkanu. To može samo ako joj na putu nije Srbija, koja po svom geostrateškom položaju zauzima prostor koji se ne zove za džaba "kapija Istoka i Zapada“.
Druga uloga je put koji je izabrala da do toga dođe - NATO. Problem je što međunarodne političke, da ne kažemo civilne sile, partnera vide u Beogradu, a ne u Zagrebu.
U tom kontekstu NATO ima razloga da koristi Zagreb, dok Hrvatska koristi Kosovo kako bi Srbiju održala u stanju pripravnosti. Hrvati su u prednosti jer su članica EU, pa i iz tog ugla nije nebitno koliko jak pritisak mogu da izvrše na Beograd. U tom smislu, normalno je da su „kanap za zatezanje“ Srbije našli na Kosovu. Taj kanap nije kratak, jer su uvereni da uz toliko NATO saveznika oko Srbije mogu i Moskvu držati podalje od Balkana.
Strah da bi Moskva u Srbiji mogla da nađe utočište, i vojno i političko, tako je snažan da je NATO odrešio ruke svojim saveznicima u okruženju da učine i nemoguće samo da Rusiju ne puste na Balkan. S druge strane, iako to na prvi pogled ne izgleda tako, daleko umerenija EU ne deli u potpunosti stavove NATO-a oko iste stvari, što je paradoksalno, jer su gotovo sve članice EU i članice NATO-a.
Jaram NATO-a koje je na svoj vrat navukla Hrvatska, na sopstveni zahtev, samo pokazuje da je ona ta koja je svoju suverenost dala pod zakup ovoj vojnoj alijansi, a da je račun izgleda namenjen nama. Jer, ne zaboravimo, ne tako davno, Hrvatska i Albanija su u zajedničkom pismu generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu izrazile podršku dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji, ali i zabrinutost zbog događaja koji mogu uticati na sigurnost Kosova.
No, ne treba zaboraviti ni da odnosi Hrvata i Albanca sežu duboko u prošlost, možda i dalje od 1989. i štrajka u rudniku "Trepča“, kad su "gladnim“ albanskim rudarima "braća Hrvati“ na zadnja vrata slali i donosili banane.
