Unmik zataškao zločine OVK
Misija Unmik je 2006. godine bez ikakvog objašnjenja naglo prekinula istragu o otmici i ubistvu Srba iz Retimlja i Opteruše, među kojima su i Kostići, porodica sa najtragičnijom sudbinom na Kosovu. Izvodi iz istražnih spisa u koje su "Vesti" imale uvid pokazuju i da istražitelji misije UN na KiM nikoga nisu ispitali u svojstvu osumnjičenog. A u to vreme prema iskazima Srba koji su preživeli napad na orahovačka sela već su bila poznata imena pripadnika OVK koji su ih zarobili, a srpske vlasti vodile su proces protiv dvojice pripadnika OVK.
Savetodavna komisija za ljudska prava UN na Kosovu upravo je zatvorila slučaj koji su članovi porodice Kostić, Nikolić, Banzić, Božanić, Patrnogić i Stanojević podneli protiv Unmika i traži od te misije da javno prizna odgovornost za propust da sprovede efikasnu istragu. Takođe, i da kod nadležnih organa na Kosovu preuzme sve moguće korake kako bi osigurali da se nastavi istraga u vezi sa ubistvom Anđelka Kostića, otmicom i ubistvom Živka, Lazara, Todora i Nebojše Kostića, Rajka i Cvetka Nikolića, Spasoja Banzića, Mladena i Nemanje Božanića, Duška Patrnogića i Aleksandra Stanojevića, otmicom i nestankom Mladena Kostića, otmicom i pritvaranjem Angeline i Petre Kostić, Slavice i Desanke Banzić i Dragice Božanić.
Planirani napad
Pre jula 1998. godine, u Orahovcu osim redovnog osoblja, nisu bili prisutne posebne snage ni Vojska Jugoslavije ni snage MUP-a Srbije. Prvi znaci predstojećeg napada OVK videli su se početkom 1998. godine kada je OVK počela da kopa rovove i da podiže zidove od vreća sa peskom u Orahovcu i Velikoj Hoči. Sredinom maja 1998. godine, OVK je zauzela brdo iznad grada preuzevši kontrolu saobraćaja između Orahovca i Mališeva. Napadi i otmice srpskih stanovnika u toj oblasti prijavljivani su tokom maja i juna 1998. Početkom jula 1998 godine u Opteruši i Zočištu je iskopano još rovova. Od prilike u isto vreme, postignut je prećutni dogovor između srpskih i albanskih civila o tome da će štititi jedni druge i upozoravati jedne druge o napadima OVK ili srpskih/jugoslovenskih snaga. U tri dana jula 1998. u Orahovcu, Retimlju, Opteruši, Zočištu i Velikoj Hoči kidnapovano je 110, a potom ubijeno 43 srpskih civila.
Brutalni zločini nad civilima u selima oko Orahovca su se dogodili 1998. godine i smatraju se povodom za reakciju srpskih snaga na KiM. Po dolasku na Kosovo, Unmik je preuzeo istragu, ali propusta je očigledno bilo na svakom koraku. Komisija za ljudska prava UN još je 2006. godine uputila komentar da "jedinica za nestala lica policije Unmik istrage nestanka i otmice svrstava u predmete niskog prioriteta".
U ovom predmetu, istražna spisa koja je Unmik dostavio Savetodavnoj komisiji pokazuju da je ispitano ukupno 46 očevidaca, žrtava i svedoka, ali da niko nije ispitan u svojstvu osumnjičenog. Praktično, u periodu od 2000. do 2005. godine, istrazi su izjave davali samo Srbi.
Hag preuzeo istragu, pa odustao?
Savetodavna komisija osvrnula se i na koordinaciju Unmika i Trubunala u Hagu u ovom predmetu.
- Komisija prihvata da, iako u spisu nema zvaničnog zahteva za ustupanje postupka Međunarodnom krivičnom tribunalu tribunalu za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), ima dovoljno dokaza koji ukazuju na to da su haški istražitelji kontaktirali policiju Unmika i obavestili ih o tome da je u toku istraga i tražili da sav dostupan istražni materijal bude prebačen u Tribunal, navodi se Savetodavna komisija, konstatujući i da je "Unmik ispunio taj zahtev i obustavio istragu 2002. godine, nakon što su spisi predati" Tribunalu:
- Na žalost, Komisiji nije jasno kada i kako su organi Unmika obavešteni da Tribunal u Hagu više nije "zainteresovan" za ovu istragu. U svakom slučaju, izgleda da jedini postupak MKTJ-a koji je obuhvatao navodne zločine počinjene u istom periodu i na lokaciji u blizini Orahovca nema nikakve veze sa napadom OVK na Orahovac u julu 1998. godine.
- Kao rezultat takvog nesistematskog rada, spis sadrži brojne procene, preglede slučaja, skupove informacija, liste žrtava i osumnjičenih, kao i analize koje su razne organizacije pripremile u raznim periodima, u većini slučajeva pružajući duple informacije. Jedan od negativnih rezultata ovakvog pristupa radu bio je da su neki od svedoka (ne žalioci) dali više izjava raznim organizacijama, pa su do 2006. godine već bili "veoma ljuti zbog toga što im se neprestano postavljaju ista pitanja", navodi se u zaključcima Savetodavne komisije.
Ko je ugrozio istragu?
U pismu upućenom 19. maja 2002. godine šefu odeljenja za istrage policije Unmika, načelnik Jedinice za nestala lica izražava posebnu zabrinutost povodom angažmana raznih osoba i organizacija, što je prema njegovom mišljenju moglo da ugrozi istragu. U februaru 2006. godine, zabeležena je izjava Z. K. koja je navela da je primila tri preteća telefonska poziva u kojima je upozorena da ne sme da svedoči, i da su pozivi navodno stigli iz kuće njenih roditalja u opštini Orahovac.
Savetodavna komisija podseća i da su "posmrtni ostaci svih žrtava, osim Mladena Kostića, pronađeni 2005. godine, ali da su mogli biti identifikovani mnogo ranije", neposredno nakon što su pronađeni prvi tragovi na ulazu u pećinu u blizini sela Volujak, u opštini Klina, 3. aprila 2001. godine. Tada su uzeti DNK uzorci, ali je identifikacija kasnila nekoliko godina.
- Nije jasno zašto na tom mestu 2001. godine nije obavljena valjana ekshumacija - zaključuje Savetodavna komisija.
Bacanje prašine u oči: Gordana ĐikanovićBeskorisni saveti
Gordana Đikanović iz Udruženja porodica kosmetskih stradalnika ističe da je ovakvo mišljenje Savetodavne komisije za ljudska prava Unmika "bacanje prašine u oči" porodicama koje tragaju za istinom o svojim najmilijima.
- Porodicama kidnapovanih i ubijenih na KiM su bile potrebne godine da shvate da je mišljenje Savetodavne komisije kome su se radovali, računajući da je to najvažnija stepenica da se dokaže zločin, bacanje prašine u oči. Tu komisiju je osnovao Unmik, a nijedan odsto svojim delovanjem nije potvrdio njihova mnogobrojna mišljenja koja je donela Savetodavna komisija. I činjenica da uskoro završavaju misiju nam ukazuje da je sve to imalo za cilj da se zamajavaju porodice i kupi vreme, jer sa tim mišljenjima nijedna srpska i nealbanska porodica nije ostvarila satisfakciju pred sudom - ističe Đikanović.
Ona navodi da su porodice, upravo pozivajući se na mišljenja Savetodavne komisije za ljudska prava Unmika, ulagale žalbe nadležnim srpskim i kosovskim sudovima, ali da su svi izgubili spor:
- Smatrali smo da ima veliku važnost kada jedno međunarodno telo donese tako studiozne odluke i obrazloženo mišljenje, ali su svi do jednog izgubili procese. Oni koji su izgubili slučaj u Srbiji sada moraju da plate takse od oko 100.000 dinara. Onima koji su izgubili slučaj na Kosovu bar ne prete da će im pleniti imovinu. Dakle, s obzirom na to da Unmik ništa nije preuzeo, Savetodavna komisija ni u čemu nije doprinela bržem saznavanju istine dolaska do pravde za srpske žrtve.
