Velike seobe Srba i Nemaca
Pre sedam decenija dva istorijski važna događaja su obeležila budućnost Balkana, kada su agrarna reforma i kolonizacija iz 1945. godine doneti kao prvi akti nove narodnooslobodilačke vlasti. Nazivi Brozove države su se menjali, zakoni takođe, a posle Titove smrti i velika država se ratom smanjila, pa su agrarna reforma i kolonizacija iz 1945. godine dobile složeniju dimenziju.
Sa posledicama avnojevskih odluka iz 1945. danas muku muči Srbija, ali i oni koji čekaju na vraćanje oduzete imovine. Naslednici oduzete imovine posle Drugog svetskog rata decenijama su čekali na Zakon o restituciji i vraćanju imovine, jer je Srbija među poslednjim bivšim socijalističkim zemljama donela taj zakon.
Restitucijom, crkvenom i zadružnom imovinom i vraćanjem zemlje proteranim Nemcima, folksdojčerima, u svojoj knjizi "Sudbina oduzete imovine" pozabavio se novinar i član odbora za selo SANU Branislav Gulan.
Ovim problemom se bavio Gulan od početka novinarske karijere, od 1978. godine. Istraživao je i sakupljao podatke iz ove oblasti, a onda je sve sažeo u knjigu, koju je upotpunio razgovorima sa gubitnicima i dobitnicima, običnim ljudima, ali i ekspertima, kao i sa onima koji decenijama čekaju na dedovinu!
Prećutana istina
- Važno je podsećanje da je u Vojvodini 668.000 ha oduzeto i dodeljeno bezemljašima i kolonistima, većina zemlje je oduzeta od folksdojčera, Nemaca. Tako je iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije 1945. godine u mirnu ravnicu doseljeno oko 250.000 novih stanovnika. Za jedan deo Srba sudbina folksdojčera je i dalje nepoznanica zbog sistematskog prećutkivanja istine, dok drugi deo podržava stanovište da je o folksdojčerima već sve ispričano i da se radi o zločincima, te da nemaju prava na vraćanje oduzete imovine. Ja sam temeljno istražio mnoge arhive, dokumentaciju i knjige. Istina je, verovatno, na pola puta, ali kakva god bila, ostavljala je praznine i neznanje, iz kojih su se rađale nove nedoumice i upravo je to bio razlog da se pozabavim temom proteranih i izbeglih Nemaca.
- Kada je završetak Drugog svetskog rata bio izvestan, KPJ i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, marta 1944. godine, donosi odluku o sprovođenju agrarne reforme i kolonizaciji i jedva dve nedelje po donošenju Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji u Vojvodinu su počeli da stižu vozovi iz svih krajeva zemlje - Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i Metohije. Ubrzo je oko 300.000 proteranih Nemaca iz Vojvodine zamenilo oko 250.000 kolonista. Među koloniziranima je bilo 72 odsto Srba, 18 odsto Crnogoraca, pet odsto Makedonaca i tri odsto Hrvata, a po jedan procenat Slovenaca i muslimana.
Vozovi kolonista
- Prvi "voz bez voznog reda" stigao je u Novi Sad 12. septembra 1945. godine, kada je oko 900 žitelja bosanskih sela iz okoline Kupresa - Vukovskog, Rilića i Ravnog doputovalo na nova ravničarska ognjišta u Banatski Despotovac - kaže Gulan, a neki istoričari ovu kolonizaciju posle Drugog svetskog rata porede čak sa čuvenom seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem.
- Tako je Vojvodina još više postala nacionalno šarolika. Kolonisti su u mirnu ravnicu doneli svoje običaje, moral, shvatanja života, a i mnoga vojvođanska mesta dobila su nova imena, koja su pridošlice podsećala na rodni zavičaj. Čib je prekršten u Čelarevo, Filipovo u Bački Gračac, Kraljevićevo u Kačarevo, Bukin u Mladenovo, Buljkes u Bački Maglić, Hajfeld u Nove Kozarce, Torža u Savino Selo, Krnjaja u Kljajićevo, Šupljaja u Krajišnik, Veprovac u Kruščić, Sekić u Lovćenac, Martijica u Lukićevo, Parabuć u Ratkovo, Vrče u Sutjesku.
- Narodna vlast u Vojvodini je mnogo učinila da kolonisti budu domaćinski prihvaćeni. Koloniste iz prve kolonizacije, posle Prvog svetskog rata, takoreći, niko nije dočekao, a ne treba smesti s uma da je dobrodošlica podrazumevala apsolutnu pomoć koloniziranima jer ih je trebalo i prehraniti. Kolonisti su u Vojvodinu uglavnom došli između septembra i decembra 1945. i do nove žetve ih je trebalo hraniti. Vojvodina je kolonizacijom dobila višestruko. Pre svega brojna populacija je bila spremna da se uključi u tokove privrednog i društvenog života. Mada je bilo i nekih početničkih sporadičnih nesporazuma, jer su starosedeoci tu i tamo potcenjivali gorštake, a ovi su opet smatrali da su oni veću muku podneli i više dali NOR-u.
Državni dug
- Srbija je jedna od poslednjih bivših komunističkih država koja je sa zakašnjenjem donela zakon o vraćanju oduzete imovine i kada je reč o njegovom sprovođenju to je još poprilično usporeno, ali se ipak pokrenulo s mrtve tačke. Od tog zakona se očekuje prevashodno da spreči nove špekulacije, odnosno, prodaju imovine, koja već ima vlasnike. Inače, oko 140.000 vlasnika i naslednika traži od države da im vrati imovinu otetu posle Drugog svetskog rata! Osnovni model na kom se zasniva Zakon o restituciji je vraćanje oduzete imovine u onim slučajevima gde je to moguće, što je najpravičniji i najjeftiniji način obeštećenja pravih vlasnika.
- Ovo je poduhvat od velikog političkog i državnog značaja, jer će se tako konačno urediti zemljišne knjige i pojasniti vlasnički odnosi, što su ključni zahtevi stranih investitora. Mada je donet s višedecenijskim zakašnjenjem, ispravljanje nepravde i vraćanje imovine je teško, ali moguće i zavisi od dobronamernosti i odgovornosti vlasti. Kako je jedna država oduzela, tako druga, po istom kriterijumu, može i da vrati. U Vojvodini je posle Drugog svetskog rata nacionalizovano 668.412 ha poljoprivrednog zemljišta i to od 87.000 vlasnika!
Vraćanje imovine
- Do kraja 1945. godine na imanja vojvođanskih Švaba je doseljeno iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavija oko 45.000 porodica sa otprilike 250.000 članova, uglavnom boraca i simpatizera pokreta otpora. Najviše njih je bilo iz BiH i Hrvatske. Dakle, paušalnim proglašavanjem čitavog nemačkog kolektiviteta neprijateljima i ratnim zločincima došlo se do ogromne imovine u vrednosti, prema procenama iz nemačkih izvora, oko 10 milijardi tadašnjih nemačkih maraka - kaže Gulan.
- Zatim od 1.193 veleposednika oduzeto je još 84.000 ha zemlje, a od crkava 34.522 ha, dok je od neprijatelja kojima je imovina konfiskovana po presudi oduzeto 22.951 ha. Za vraćanje te zemlje potrebno je do dve milijarde evra, ali Srbija taj novac nema.
- Avnojevska odluka iz 1945. bila je u skladu sa zaključcima Potsdamske konferencije iz jula i avgusta te iste godine, kada su se vlade SAD, SSSR i Velike Britanije saglasile da se nemačko stanovništvo iseli iz pojedinih evropskih zemalja, pa i iz Brozove Jugoslavije, ali novo vreme je nametnulo nove zakone, a među njima i vraćanje oduzete imovine. Tako su zahvaljujući novim zakonima folksdojčeri, koji su otišli iz Vojvodine kao deca, posle sedam decenija, pre nekoliko godina, prvi put imali priliku da vide svoju nekadašnju imovinu u mirnoj vojvođanskoj ravnici.
- Više od 100 podunavskih Švaba, nekoliko njih su rođeni 1926. godine, a ostalo naslednici, posetili su 2015. godine Bački Jarak kod Novog Sada, gde je posle Drugog svetskog rata na razne načine život okončalo između 6.500 i 7.000 podunavskih Švaba. Među njima je najviše bilo civila. Tom prilikom sam se sreo sa njima i razgovarao. U Bački Jarak došli su da zapale sveće stradalima i poručili kolonistima da se ne plaše, jer nisu došli da traže oduzetu pradedovsku imovinu. Rekoše, taj problem su davno rešili državnici Brant i Tito.
Uslov za EU
Najteža situacija nastala je u vraćanju zemlje koja je završila u zadružnim imovinama. Tako već tri decenije svaka vlast obećava vraćanje zadružne imovine, vredne oko dve milijarde evra, 200.000 ha zemlje i nekoliko hiljada zgrada! Samo u Vojvodini zadruge trenutno imaju oko 75.000 ha takozvanih zadružnih njiva. Međutim, zadrugari tvrde da je njihovih oranica mnogo više, jer su neka poljoprivredna preduzeća zadružnu imovinu prodavala kao društvenu. Iako zadružna imovina ima titulara, oni koji su do nje lako došli svesno su je prodavali kako bi olako došli do bogatstva. U izradi je nova, 11. verzija Nacrta zakona o povraćaju zadrugarske imovine, uz novo obećanje vlasti da će zakon ugledati svetlo dana do kraja 2015. godine. Dakle, jedan od uslova ulaska Srbije u Evropsku uniju je i rešavanje problema restitucije.
Seoba u 18. veku
Nemačko stanovništvo Vojvodinu naseljava takođe kolonizacijom u 18. veku, u vreme vladavine cara Josifa Drugog i carice Marije Terezije. Mahom zanatlije i poljoprivrednici, bavili su se ciglarstvom, brodogradnjom, proizvodnjom tekstila i klompi, a u pivarstvu i gajenju hmelja nisu imali premca. Nemci su najviše investirali u zemlju pa su držali gotovo 50 odsto zemljišta u Vojvodini.
Pužev hod
Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. godine SPC je oduzeto oko 70 ha plodne zemlje i šume. Po tom zakonu crkve su mogle da poseduju samo po 10 hektara, a crkve i manastiri od istorijskog značaja mogli su da poseduju do 30 ha zemlje i šume. Međutim, zakonom o nacionalizaciji 1958. godine crkvena imovina je ponovo bila na udaru vlasti, pa je SPC ostala i bez 1.181 zgrade, koje su uglavnom služile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica ili kao poslovni prostor. U Beogradu je nacionalizovano sve osim zgrade Patrijaršije! Za povraćaj ove imovine je donet zakon čije je sprovođenje u toku, a crkvenim pregovaračima je predsednik Srbije 2013. godine obećavao vraćanje imovine. Imovinu očekuju i sve verske zajednice na teritoriji nekadašnje Jugoslavije i Srbije, ali za sada sve ide puževim hodom.
