Ponestaje snage, ušli smo u apatiju
"Srbe na Kosovu najviše boli što nikako nismo ravnopravni deo svog naroda i svoje države. Pasoši koje dobijemo kao državljani Srbije su obeleženi i za njih ne važi vizna liberalizacija. Odatle, pa nadalje, mi svuda i u svakom segmentu života imamo dve države i obaveze prema njima. A suštinski smo uskraćeni za prava i u jednoj i u drugoj državi. Osećamo se kao neki balast. Svi hoće nama da trguju, a niko da nam iskreno pomogne", kaže za "Vesti" Dragan Ničić Cinoberski, lekar i pesnik iz Čaglavice, koji se zalagao da se 2000. godine obnovi Vidovdansko pesničko pričešće koju i danas smatra ključnim segmentom obeležavanja tog praznika.
Šta za Srbe na Kosovu znači obeležavanje Vidovdana?
- Vidovdan je u svesti našeg naroda i tradicije uvek bio zbirna tačka, kada svi Srbi, gde god da žive, i kako god da žive, razmišljaju o jednom događaju koji je odredio istoriju i budućnost našeg naroda. Kosovo je mesto gde se taj događaj dogodio. Način na koji se Vidovdan tu obeležava uvek pokazuje u kakvom je stanju čitav naš narod i država. Bilo mi je jako važno da se 2000. godine obnovi obeležavanje Vidovdana, obzirom da 1999. nije obeležen. Da to bude zvanično, uz kulturni program, i nas nekoliko je uspelo u tome. Ideja je bila da ključni segment obeležavanja Vidovdana budu svedočenja pesnika, jer se smatra, bar u srpskom narodu, da je poezija i ova narodna i ona koja se sada piše kao autorska, možda najbliža narodnom biću.
U međuvremenu manifisticija se razvijala, a drugi sadržaji, forma i raskoš, su potiskivali pesnike. Forma je potisnila suštinu, a suština je da pesnici najekspresivnije mogu da kažu šta je u duši naroda u tom trenutku, šta ga boli, o čemu brine; u uslovima života bez slobode iskažu neki krik, bol naroda.
Šta to najviše muči danas Srbe na Kosovu?
- Što bi rekao Mitke - "Zar je jedna pesma bolna?" Najviše nas boli što nikako ne možemo da na naki način ostanemo ravnopravni deo svog naroda i svoje države. Pasoši koje dobijemo kao državljani Srbije, koje pre svega omladina na Kosovu dobija, su obeležena dokumenta za koja ne važi vizna liberalizacija. Odatle, pa nadalje, mi svuda i u svakom segmentu života imamo dve države i obaveze prema njima. A suštinski smo uskraćeni za prava i u jednoj i u drugoj. Osećamo se kao balast oboma, svi hoće nama da trguju, a niko da iskreno pomogne narodu da dugoročno organizuje svoj život i opstane. Živi se od danas do sutra. Naročito mlađi ljudi ne mogu da nađu smisao svog života na Kosovu, i taj život se svodi na pokušaje da se sa Kosova ode u centralnu Srbiju ili u inostranstvo. Bojim se da će taj trend da se nastavi.
Kako žive Srbi na KiM?
- U mnogim segmentima bolje nego pre desetak godina, ali teže jer je počela da nestaje nada da će biti bolje. Polako nestaje i volje kod ljudi da se bore. Ušlo se u neku apatiju. Ima naravno i mladih ljudi koji pokazuju entuzijazam i volju da organizuju nešto i počnu sve iz početka i njima treba da pomognu i društvo i država.
Davno ste napisali pesmu "Sloboda" koja je bila redovan repertoar Vidovdanskog pesničkog bdenja. Poslednjih godina je ne recitujete, ali se neki u njoj i danas prepoznaju. Pesma govori o slobodi, odnosno o tome da je nema...
- Na pomenu 14 žetelaca, na miniranom groblju u Starom Grackom, trebalo je reći nešto u znak sećanja na te nevino stradale duše. To što sam izrekao je izašlo iz mene, najiskrenije i najdostojnije što sam mogao na tom mestu i u tom trenutku. Na žalost, ti tragični i teški stihovi pokazali su se na neki način istiniti, predvideli našu neveselu budućnost. A kada je reč o prepoznavanju, svi oni koji sedeli u zadnjim redovima kada sam govorio pesmu su aplaudirali, a oni koji su sedeli u prednjim su se prepoznavali. I tako... vlasti su se smenjivale, a taj osećaj je ostao isti. Oni koji bi postali zvaničnici nisu bili radi to da slušaju. Narod koji pesme sluša, u tom, takozvanom "neradnom logoru" centralno Kosovo, dobar deo te publike ne zna šta je poezija. Bake mi prilaze o posle pet, deset godina i kažu: "Aaa, dobro si ga održao onaj govor". To su najvažniji slušaoci koji najduže pamte.
Hoće li doći na vreme kada će pesnici na Kosovu pisati pesmu o srećnim trenucima, koji pripadaju sadašnjosti?
- Ne verujem da će moja generacija pisati te pesme. Možda neki budući.
Krik i bol
- Bilo mi je jako važno da se 2000. obnovi obeležavanje Vidovdana jer 1999. nije obeležen. Da to bude zvanično, uz kulturni program, i nas nekoliko je je uspelo u tome. Suština je da pesnici, koji najekspresivnije mogu da kažu šta je u duši naroda, u uslovima života bez slobode, iskažu neki krik, neki bol naroda - kaže sagovornik "Vesti", koji se zalagao da se 2000. obnovi Vidovdansko pesničko pričešće koje i danas smatra ključnim segmentom obeležavanja tog praznika.
Moramo da nađemo snage
- Mislim da ipak svi treba da se vrate sa forme na suštinu, da nađemo snage da ostvarimo jedinstvo u našim zajedničkom naporu da se Kosovo i srpski narod na Kosovu koji je najvažnija veza Kosova i Srbije, sačuvaju i opstanu. Ako nemamo snage i mudrosti da to postignemo, bojim se da vreme koje dolazi neće raditi u korist očuvanja srpskog naroda, srpske kulture i svega onoga što je Kosovo i Metohija za srpski narod i Srbiju
Kosovska molitva
Pesma koju je Dragan Ničić govorio ove godine uoči Vidovdana:
Ne daj Milostivi
Da se od silnog zla prozlobimo
Ne daj Milostivi
Da deca naša izgube krotkost i pitominu
Ne daj Milostivi
Da se vazdan zabavimo
O svome jadu
Ne daj Milostivi
Da spas potražimo u zaboravu
I dubljem padu
Daj nam Milostivi
Ljubav da mržnju
U nama pobedi
Daj nam Milostivi snagu
Da priznamo patnju
Koju smo drugima naneli
Daj nam Milostivi
Blagost da rane
Naše isceli
Daj nam Milostivi milost
Ako nam uzmu sve
Bar ti nas ne otdeli...
