Grafiti Prištine - Saša, romanitični mangup “Ulpijaner”
Singl “Ponoćni dinamo” već se uveliko vrteo na radiju kada je Saša povukao revere kožnjaka, malo se savio i zatražio na biletarnici karte za koncert.
Tu zimu 1982. preskočio je hladni vetar. Više je ledila promaja u polupraznoj hali “Bore i Ramiza”, gde se londonska petorka “Mečboks” spremala da zagreje publiku uglavljenu u nova bezbedonosna pravila. Na uglačanom parteru nije bilo nikoga do policije koja je bez treptanja skenirala klince sabijene na tribine.
Ali, rokabili buntovanici sa decenijom uspešnog staža servirali su regularnu porciju slatkog rok en rola. Cupkanje Grejma Fentona ništa nije moglo da zaustavi:
- Moja mama ne voli kako češljam kosu, tata misli da sam lud u odeći koju nosim… Ja sam rokabili buntivnik od glave do pete, skočio je sa bine u ekstazi i krenuo u počasni krug zahvalnosti publici.
Pred zapadnom tribinom, silueta mladića koji trči prenerazila je plavca. Raskolačio je oči, munjevito isukao pendrek i ošinuo. Trk kolega ka njemu, a još su i mahnito mahali, nema sumnje, značio je samo jedno – pojačanje! Udri još jače!
Priča ima uslovno srećan kraj, a Saša nijednog sekunda nije zažalio što je keširao kartu. To je druga najčešća tema među njegovom ekipom. Čim pauziraju sa skoro četiri decenije dugom raspravom da li je sa “Smakove” - Crne dame bolja Tegoba sa druge ili Crna dama sa prve strane, “longplejke”, naravno.
S ponosom su se zvali Ulpijaneri. Sa te etikete se čitalo da žive u kraju sa najvećim brojem intelektualaca po metru kvadratnom, da su zbog devojaka spremni da proklinjući Džegera skidaju akorde “Wild horses” sve dok im jagodice ne poplave i da punim srcem prošetaju Elvisovom skalom od baritona do tenora, po cenu da zavijaju kao vuci. Vredelo je.
Nije trebalo puno reči ni da ekipa provede dve besne noći u vagonima od Prištine do Beograda, samo da bi uživo gledala “Mejdene”, “Bijelo dugme” ili “Atomsko sklonište”, istorijske okršaje Partizana i Zvezde ili skoknula na premijeru predstave “Bube u uhu”.
Saša bi bar dva puta dnevno protutnjao prolazom - C7. Okom bi brzinski snimio grafite na zidovima, a onda bi u dva skoka nastavio dalje. Tek večernji prolazak tuda je stvarno imao smisla. Tople junske večeri, škola pri kraju, na stepeništima Ulpijane mini koncerti.
Svaki ulaz imao je ponekog svog Kit Ričardsa. U Sašinom je to bio Krdža. A Krdžin repertoar je imao sve sa činjenicom da od lepote u tom kraju pogled nije mogao da se spusti na pod. I u tom osvajačkom poduhvatu nisu se birala sredstva: Dorsi ako otkida na Morisona, pop balade Bitlsa ako simpatiše Leonona, ceo repertoar dugokosog Nila Janga sa sve deonicama sa usnom harmonikom, Sajmon i Garnfankl ako krade ploče starijoj sestri…
Najlepša od svih živela je baš u Sašinom ulazu. Njenu savršenu siluetu prepoznao bi na deset metara. Vreme bi stalo kada pramen crne kose nehajno skloni sa lica.
- I Lenon lično bi imao ozbiljan zadatak da joj skrene pažnju, brinuo se i tešio Saša. Ali, uzdao u porodični pelcer. Njegov pokojni deda je pre Drugog svetskog rata držao kafanu. U kafani je pevala pevačica sa umetničkim imenom Stela. Deda je umro 1975. godine, a jedna bezinska pumpa sa tim ženskim imenom otvorena je dvadeset godina kasnije. Svaki put kada bi baka prošla pored pumpe, mrštila se i mrmljala: “Hmmmm, Stela”.
- Pa, valjda nisam ja mnogo odmakao, zaključio je bacajući pogled na svoj mršavi odraz u ogledaju. Duga plava kosa, sveže nabavljeni prvi komand džinsa, crna majica i Krdžina gitara pred ulazom – uspeh je, takoreći, na vidiku.
Maštao je Saša kako će Najlepša i on slušati “Smisao mašte”, prvog i već etabliranog benda Tomice Dimitrijevića i Ljukija Osmanija, kako će u kultnom “Klubu umetnika”, u podumu hotela “Božur”, Najlepšoj otvoriti srce dok u pozadini Mikan Zlatković niže note senzualnog džeza, kako će se stiskati na koncertima svih onih faca iz belog sveta koji su tih dana protutnjali Prištinom. Ali, planirani repertoar bio je drugačiji.
Taj dan je počela da se raspada Jugoslavija, ubeđen je Saša. Bio je 11. mart 1981. godine, a početak kraja nije imao nikakve veze s tim što je tog dana Partizan isprašio Vokrijev tim, još manje sa činjenicom da je razredna Saši zavrljačila tri neopravdana iako se uredno vratio na poslednji čas posle utakmice. Preko ramena je bacio platnenu SMB torbu na kojoj mu je Mahmut nacrtao Če Geveru i ispario do predvorja hotela Grand, da pozdravi Vargu, Živkovića i ekipu, čije je fudbalske anegdote, u stvari, nepomično upijao satima. Da, početak kraja, više je imao veze sa tim što je kasnio kući, što ga je uplašena mama ščepala na ulazu stana preko puta Studentskog doma, što je po prvi put u životu čuo tako neobičnu galamu, lupanje, urlanje, pucnjavu….
Familija nije razumela šta se dešava. Tek je pronicljiva tetka ponudila objašnjenje. Telefon je zazonio sat vremena kasnije. Bilo je deset uveče, a ona izgovara - počele demonstracije! Kako čudna i strašna pojava, šta li uopšte znači, zapitao se Saša.
Bio je petak. Najvažnija stvar tog dana je bez sumnje novi broj Politikinog zabavnika. Ali, naravno, ni taj dan nije mogao da bude izuzetak. Eto ga, bliži se 25. maj, pa svi matorci samo o Titovoj štafeti. Maršal je preminuo prošle godine, i ovo je prvi počasni plamen zahvalnosti koji je posle njegove smrti trebalo da stigne u Prištinu.
Prolazeći do kuće prečicom blizu Studentskog centra Saša je ugledao čoveka u graorastom odelu. Govorio je nešto glasno, opasno se mrštio na nešto bitno, prkosno je upirao prst ka nebu. Bila je vuka, uka, buka… Stisnuo je Zabavnik najjače i ubrzao korak. Nije prošlo puno, čuo je za policiju, suzavce, udarce…
Dve nedelje je više nego dovoljno da savršeno skapira šta sve obuhvata reč, koja se izgovarala sve tiše, u šapatu, – demonstracije. Pssstttt…..
Uzorne arhitekte slučajno su projektovale tako da Ulpijaneri žive tačno preko puta događaja iz TV Dnevnika, a da ne znaju šta se dešava pred njihovim nosem. Srećom, tih dana su na TV Priština puštali američke klasike, u to vreme evoluirale od vesterna do filma “Ima li pilota u avionu?”, i reč “rodžer” iliti “prijem” dala im je vanserijsku ideju kao da naprave sopstvenu špijunsko obaveštajnu mrežu. Od “Rodžera 1” do “Rodžera 15” bili su raspoređeni po celoj Ulpijani i u šiframa telefonom prenosili sve što je u vidokrugu njihovih prozora i terasa. Glava cele špijunske opracije bio je Goran – “Rodžer 1”, koji je umalo izazvao vanredno stanje i dao znak za mobilizaciju kada je Radetu, iz zgrade preko puta – “Rožeru 7” dojavio šifrovanu poruku – “Ćelavi konj otišao da se olakša”.
Tata je 15 minuta kasnije izašao iz toaleta, a Saši i danas vrcaju suze kada se seti ove priče.
Ulipjana je bila urbana sredina, mogao si da imaš milione, ali si i dalje bio raja. Zato se i Ulpijaner, Zijo iz Valentina kasnije savršeno uklopio u sarajevski gradski mentalitet. Drugarima iz kraja je pričao kako je od prvog hita, a tada je hit, bio stvarno hit, zaradio ogromne novce.
- Kupim porše i pođem u grad, i na pola puta kažem sebi, e moj Zijo koji si ti seljak. I sutradan ga prodam, kupim golfa i ko čovek idem u grad. Takve je ljude odgajila Ulpijana, ponosan je Saša.
Rat ne osećaš, on naglo počne, ali se dugo valja, valja, kliknule su Saši reči Kustiričinog filma “Život je čudo”, mnogo godina kasnije. Jasno mu se sklopilo zašto se baš tako zateglo i proteglo, vruće leto 1998. godine. Tog 29. juna svi su se svikli na restrikcije vode. Pažnja je preusmerena na agregatore spremne na gotovs u slučaju nestanka struje u načičkanom prištinskom Sutomoru. Dok je svetsko prvenstvo u fudbalu na TV-u, u punim baštama kafića sedelo se u polu-čučnju. Tek pojedinci debelih živaca mogli su da se zavale u plastikanere i gledaju prenos iz Tuluza. Jugoslavija je u utakmicu ušla sa pojačanom odbarmbenom linijom, ali defanziva se nije dugo održala. Vladimir Jugović je srušen u šesnaestercu i konačno je prst sudbine udario u teren u 51. minutu, sevnulo je Saši dok je nervozno grickao nokte. Dvadesetjednogodišnji igrač madridskog Reala odmerio je čuvara Edvina van der Sara. Snažno je šutirao. Svi su zadržali dah!
Iiiiii…. mnogi su već podigli ruke u znak slavlja. Ima li veće tragedije od Mijatovićevog promašaja penala protiv Holanđana? Očajom prošaranih lica, prištinski Sutomorci su se uhvatili za glave kao da su u nekom nizdrživom bolu. Lelek, tuga, očaj i izečne kletve zažuljale su savest pola sata kasnije. Kao tuš ledene vode stresla ih je misao šta se dešava 20 kilometara dalje.
U Prištni su se oglasile samo dve sirene. Prvog i poslednjeg dana bombardovanja. Saša je u početku bio disciplinovan, išao je u atomsko sklonište Ulpijane i ništa nije zanovetao. Slušao je o ratu, nesreći, patnji, muci, nadi… kako “će oni nama, a tek mi njima”, o apstraktnim Vesliju Klarku i Džejmiju Šeju, koji verovatno u životu nisu slušali “Pink flojd”, inače bi našli pristojan posao. Stariji su pričali o juče, svi su izbegavali reč sutra.
S vremena na vreme Sašu bi ošinuo poneki jecaj i suze koje su jasno videle i po mrklom mraku. A, onda je odlučio da je dosta. Ustao je, protegao noge, zamišljeno stavio prst na gornju usnu i zaključio – od ove šupe nema selameta, idemo na basket, momci!
Basket se cepao kao nekad. Od jutra do mraka. Istina, povremeno bi zastali da vide kako će ovoga puta bombe pasti na Grmiju, kao da gledaju vatromet za Novu godinu. Ponekad bi se Najlepša i on šetali pored stare Gimnazije. Tog dana bomba se teško i glasno zabila u tlo tri kilometara dalje. Najlepša mu je poletela u zagrljaj. Saša je zadrhtao.
- Nikada ne možeš da se odbraniš. Na kraju te uvek pogodi, proleteo mu je kroz glavu. Ljubavi ili bomba, nešto mora.
Neki dan se oglasila druga sirena. Bio je mrkli mrak, a u Ulpijanu je nadirala kolona traktora… Uplašeni, iznemogli, izbečeni, preplašeni, a nekako ravnodušni i tihi. Deca umotana u ćebiće, žene oteklih očiju, poneki muškarac sa puškom ispod jakne. Bučne mašine mukom su prolazile, kao da ne žele da uznemire one koji gledaju finale u odbojci. Naši su vodili, ali Saša i Žika su ostavili TV. Otišli su da pitaju, ponude pomoć. “Baki” je rekao, ima ko da brine.
Dva dana kasnije odjednom se osetila tišina. Grad od 200.000 ljudi zamuknuo je kao u pozorištu pred početak predstave. Oko podne nije bilo čoveka, ni šuma. Čak su se i ptice kao od kuge razbežale. Najlepša i on su se pogledom razumeli. Ona je pažljivo spakovala dokumenta i nešto novca iz kuće. On je stavio ruku u njene crne uvojke, zagrlio je i zaključao stan.
Bezinska pumpa kod Ramiz Sadika delovala je sablasno bez ijednog radnika. Saša je uzeo crevo, napunio rezervoar i novac za račun ostavio na stolu kraj kase.
Okrenuo je ključ u stojadinu, i krenuo u 19 sati dug put do Crne Gore. Nikada više nije živeo u Ulpijani.
Ova priča je inspirasina istinitim događajima iz života dr Saše, mangupa, Ulpijanera, novinara važnih nedeljnika “Duga” i “Krug”, jednog od osnivača “Glasa juga”, doktora nauka, profesora Univerzitata u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, predavača na nekoliko fakulteta, političkog analitičara, autora zapaženih tekstova na Novoj srpskoj političkoj misli, koga je, ubeđen je, upravo Ulpijana isklesala za sva ta dostignuća. Njegova mladost koja je ostavila srce na zidovima i stepeništama Ulpijane, pamti i da su sve devojčice iz razreda vrištale na koncertima Zdravka Čolića, “za razliku od današnjih koje između Čole i Dačića tipuju na ovog drugog”. Momci su probleme rešavali na ferku. Bilo je to sjajno mesto i vreme, i više se nije ponovilo. Krdža se odselio u Podgoricu, gde u simfonijskom orkestru svira obouu.
Pozivamo sve koji su pisali grafite na zidovima prištinskih naselja i one koji su poznavali momke iz ulaza, devojke iz Ulpijane, Dardanije, Kupusiša, Aktaša i Avale i da ispričaju istinitu priču o nastanku svedočanstava na zidu. Kontakt mail: jpetkovic@frvesti.com
