Grafiti Prištine - crtice jedne mladosti
Bio je pretposlednji dan avgusta. Lepljiv dan bez kraja. Čak su i roditelji po ceo dan sedeli u kući i neprestano govorili o kuvanju.
Ali, Radovan je mesecima kapirao da to “da se nešto kuva”, nema veze se termometrom, ni sa njegovim omiljenim pasuljom (zbog koga je bio spreman i da se tušira tri puta dnevno), nego sa rečima poput: politika, policija, puškanje, neredi, nestanci, nacija… Roditelji su pričali strašne stvari ali, mućkao je on, pa oni i služe da plaše tinejdžere, zar ne?
Jedna stvar ga je ipak morila. Za dva dana počinje škola, a Uroša još nema da se vrati u Ulpijanu.
Roditelji opet nešto "sabiraju", kao Uroš se odselio, kao nije ni išao u Grčku na more nego su tražili novi stan…
- A što bi on tako brzo otišao, a da mi se ne javi? Toliko smo se namučili da nabavimo sve šta nam treba, a eto ti, on zaboravio gde je kuća. Ma, uostalom neću ni da slušam, nervozno je zaključio Radovan zgrabivši na izlasku iz kuće lak sprej koji je već 20 dana štekovao u kutiji za cipele.
U pozadini je čuo majčino “Paaaaz… “
- Pa, pa i tebi i onom Urošu papku, pomislio je ispruživši ruku najviše što može.
- E, kada se vrati neka vidi ko je bio glavni, zadovoljno je pomislio pogledavši u svoj prvenac na zidu - “Radovan 30.8.1998”, velikim slovima ispisan u prolazu između zgrada.
Svi momci u kraju su slušali pank. Mića se naravno kleo u “Sex pistols”. Čovek koji hoda po vodi za njega je bio Sid Višos, i tu nije bilo raspave. Kada bi neko pomenuo Ramonse, uhvatio bi se za stomak i vrištao od smeha.
- Kada samo pomislim na njihove kosice... Hahhaahha…, vikao bi u glas.
Na svaku dalju argumenatciju na da je najnoviji “Bedtime for democracy” vrh “Dead Kennedys” i da nijedna žurka ne može da prođe bez dobrog starog Klešovog “London Calling”, odgovarao je do daske odvrnuvši “God save the Queen”, a “oni neka slušaju šta god hoće”. I čisto da se zna, pomislio je zavalivši se u fotelju - ko je zakon pročitaće sutra ispred zgrade. Nasmešio mu se brk dok je razmišljao kako će njegovi drugari ujutru komentarisati crveno svedočanstvo – “Sex Pistols – Mića”
Gaja je pri kraju tinejdžerskih dana uživao status “najluđeg u kraju”. Taj status je bio cenjen, a Gaja ga je ponosno nosio. Nije da se nije trudio da ga opravda. Furao je crnu kožnu jaknu koju je pokušao da opere u veš mašini kako bi se što pre pohabala, jer “ko normalan nosi drugačije”? Bio je krupan, širokih ramena i velikih šaka. Kosa mu je stigla do ušiju, a Gaja se trudio da je što više razbaruši na neočešljano.
Taman je smišljao koje podvige da ispriča večeras momcima dok u prolazima zgrada budu kradom skidali čepove “pećkog” o ivice stepeništa, kada je zašavši na parking ugledao Mićinu bravuriju.
Opa! Vidi malog!, uzviknuo je u sebi.
Dvadesetak minuta kasnije u ruci je javno, na vidokrug svima, držao pivo. U drugoj je pobedonosno stezao tek nabavljeni sprej.
Punk’s not dead – Gaja – momci, u kraju može biti samo jedna legenda!
Strale je nekako najviše izdžigljao. Njegova visina davala mu je poseban status u ekipi. Bez njega nije mogla da se zamisli nijedna partija basketa. Svi su ga hteli u tim, jer za njega je “trica” bila stvar razonode. Taj dan su u školi učili o velikanima srpske istorije, prosvetiteljima.
Držao je Strale sivi sprej lak u rukama i razmišljao kako izgleda biti tako veliki i važan. Tek se na već dobrano išaranom zidu našlo i “Sveti Sava”.
Za razluku od njega, Jovica je jedva čekao da poraste. Gledao je grafite koji su ostavili uzori njegovog dečačkog života, momci iz kraja, sa kojima je pošto-poto želeo da “visi” na stepeništu, razgovara o muzici, basketu…
To što nije imao sprej nije ga puno tangiralo. Vukao je školski ranac niz stepenište, silazeći sa gornjeg parkirališta Ulpijane. Osvrćući se na sve grafite u prolazu zgrade, smislio je i on svoj put do nezaborava. “Jovica car”, polako je pisao uživajući u svakom slovu svog imena.
Iza stare robne kuće živeo je Bane. U njegovoj žutoj zgradi, sivih ulaznih vrata, uvek se nešto živo raspravljalo. U to vreme, pred doček 1999. godine roditelji se nisu odvajali od TV Dnevnika, a onda bi nešto u kuhinji šaputali. Otac bi zatvorio vrata, i dugo ubeđivao majku, ona bi plakala, a onda bi izašli napolje i pravili se da se ništa ne dešava. Najviše ga je nerviralo što ne može napolje, ali delio je sudbinu i druge dece iz ulaza. Druženja sa njima su se svela na porodične sedeljke. Ili to, ili ništa. Negde pred proleće, otac je rekao da će krečiti stan. Malao je Bane dovratak, a onda je iskoristo trenutak nepažnje.
“Bane” ispisao je na zidu zgarde, a “ovo je moj prozor”, pomislio je.
Kada bi Zvezda i Parizan igrali, Avala je “gorela”! Tranzistori su urlali čitavim naseljem.
- Dribla jednog! Dribla drugog! Drigla trećeg! Puca i gooooool, glas Milojka Pantića određivao je sreću i nesreću detinjstva dečaka iz kraja. Ako pobedi Crveni Zvezda, Grobari će sutradan pognute glave brzim korakom prolaziti pored sveže napisanog grafita “Delije”. Takva su bila pravila igre.
Nidža, već danima nije smeo napolje. Kada su komšije u Aktašu dobrano pregazile sve teme, sledila je ona antologijska. Opet čuvena polemika da li se kaže Prištevci ili Prištinci.
- Prištinci je gramatički ispravnije, ali su odomaćena i opšteprihvaćena oba naziva. Čak je izraz Prištevci više u upotrebi, tvrdio je komšija Stojan, koji je po nepisanom redosledu ove noći za ženom sedeo kod roditelja u kući. Nidži se ta priča odavno smučila. Jedino “P” koje je njega zanimalo je ono iz imena - P.F.C.
- Zar sumnjaš u moje znanje? Pa, ja sam bila najbolji recitator u školi, valjda ja znam kako se kaže, raspalila kontraargumentima komšinica Marija. Nidži se činilo da je rasprava otišla toliko daleko da će oni i na “Kasandru” zaboraviti, pa je iskoristo priliku da se kroz prozor prvog sprata polako išunja napolje. Njegova dečačka stopala bila su u fazi broja 38, savršene veličine da može stabilno da stoji na simsu. Jedan luk, jedna položena linija, tri trake crno… i umetničko delo, uzdahuno je ponosno Nidža, bacajući pogled levo ka hramu Hrista Spasa, čiji su krst još većim činili zraci sunca na zalasku.
Duki, Miloš i Mića bili su najbolji drugari. Zajedno su preživeli bombardovanje, terali jedan drugom strahove čučeći po skloništima, delili poslednje komade “Karneksa” i omraženog bezukusnog mesnog nareska. Prvi se odselio Duki, roditelji su ga spakovali, “malo da se sklone iz Prištine”. Neće daleko. Do Gračanice. I neće dugo. Nedugo potom Miloš je mahao sa parkinga. Njegova majka unosila je u “stojadin” posteljinu i ćebiće. Rastali su se drugarski uz dogovor da će se uskoro ponovo sresti.
Te noći susreta, našli su se kod Ranka, momka iz gimnazije koji je ostao da živi u zgradi “Ju programa”. Kada su im se lica susrela, shvatili su da je to što su preživeli u međuvremenu, a za tako kratko, načinilo od njih zrele muškarce. Kako su pili, bore su bledele, stegnutost lica popustila. Smejali su se na to kako su ih majke plašile lokatorima, kako su do tančina razvili poznavanje zvezda, jer “ih je trebalo razlikovati od satelita”. Pili su, cele noći pričali, i opet se nisu ispričali. Kada se sunce podiglo na nisko prištinsko nebo, krenuli su preko ulice, ka ulazima svojih zgrada. Sedam je ujutru, vreme je za krevet.
Stali su pod Miloševu terasu i ućutali. Pogodilo ih je kako je kao grom.
- Mi više ne živimo ovde, izgovorili su u glas, bez reči.
Tog lepljivog avgustovskog dana osvanuo je još jedan grafit na zidovima Ulpijane. Još jedan datum koji će boleti zauvek - 13. 08. 2001. godine.
Sve ove priče su izmišljene, i nijedan od podataka verovatno nije tačan. O istini svedoče jedino grafiti, imena ovih mladića, datumi, snovi koji su ostali kao znakovi u prolazima zgrada Prištine. Te crtice urbane kulture su danas jedino pisano svedočanstvo da su u tom gradu živeli Srbi, jer ta mladost ovog grada odavno ima nove adrese. Verovatno nisu ni slutili da će potpisi koji su ostavili za sobom preživeti rat, puškanje, politiku, nerede, nestanke… i da će neki novi klinci, neke druge mladosti, prolaziti bez imalo emocija prema minijaturnim zidnim krajputašima jedne generacije.
Sve ove priče su izmišljene, osim jedne. Nizali su se poslednji dani maja 2015. godine. Priština je nova, izgrađena, drugačija, umivena, ali se i taj dan, po ko zna koji put, osetio deo stare usijane atmosfere kada se slutnja oseća u vazduhu. I taj dan se opet politički lomilo, ali se nije prelomilo.
Nenad se taj dan vratio poslom u Prištinu. Poznavo je Jovana, Stanka, Mitketa, Rašu, Grku i mnoge druge momke koji su “visili” na stepeništima Dardanije, Kupusišta, Aktaša, Ulpijane ... i deo sebe ostavljali na prištinskim zidovima kada gimnazijsko zvono odzvoni poslednji čas.
Polako smo išli ulicama, zastajali kraj ulaza pred kojima je dozivao drugare da izađu na basket. Posle višečasovene šetnje, u kojoj je svaki ćošak deo istorije jedne mladosti, stigli smo i do Univerzitetske biblioteke. Nenad je se seća kao obrnute torte, koja je od temelja imala šarene ukrase urbane kulture. Zgrada je bila pedantno očišćena od svakog slova i ćirilice, a tek po senama se mogao naslutiti neki obris reči. Zamolio je za jednu fotografiju za uspomenu. Stao je, na trenutak sabrao misli, udahnuo duboko, a ona mu se otelo:
-E, ljudi, moram nešto da vam priznam. Od kada sam 9. juna 1999. napustio Prištinu nisam se ovoliko prošetao. Nisam imao s kim i nisam imao zašto.
- Najveća vrednost Prištine, otegao je još jedan uzdisaj praveći se da se umorio od hodanja, su bili ljudi, a ne zgrade - a tog života više nema ovde. Ostale su samo uspomene i po neki grafit koji svedoči da smo ipak i mi postojali.
Pozivamo sve koji su pisali ove grafite i one koji su poznavali momke iz ulaza, devojke sa Avale i Aktaša i drugih prištinskih naselja da se jave i ispričaju istinitu priču o nastanku ovih svedočanstava na zidu. Kontakt mail: jpetkovic@frvesti.com
Sve dobre fotografije na ovoj stranici delo su A. Čukića. Ostale su delo iskrene želje autora teksta da ih ovekoveči.
Sadržaj se može kopirati jedino uz saglasnost autora.
