Prizren sanjali svake noći
Sunčica i Slaviša Cvetković posle deceniju i po izbegličkog potucanja ponovo su u Prizrenu. Bio je sunčan, ali svež dan uoči proleća. Zraci su se probijali kroz krošnje drveća u porti crkve Svetog Đorđa. U bašti poslastičarnice koju i danas Srbi pamte pod nazivom Zdravlje, iako se odavno tako ne zove, uz crkvenu ogradu sedela su mnoga lica i pod tim istim krošnjama ispijali makijato.
- Izvinite, učinilo mi se da pričate srpski - prišla je lepa sredovečna žena. - Ja sam Sunčica Cvetković, ovo je moj suprug Slaviša. Znate, mi smo došli ovde, trebalo bi da nam obnove kuću - otpočela je priču. Srce se nadalo, ali razum nije verovao da će dočekati taj dan kada će neko očistiti jezive kosture zidina koji su ostali iza podivljale rulje koja je palila sve pred sobom, i "nacrtati" krovove srpskih kuća.
- Ovo nije Prizren koji smo mi napustili. Mi ga zamišljamo onako lepim kako smo ga ostavili 1999. godine - kazali su.
- Od tada ja sam svake noći sanjao Prizren. Ali, svake noći! Jedan dan u Prizrenu za mene je kao za nekoga mesec dana u Dubaiju - pričao je Slaviša. I tada, a i sada, kada smo ga dve godine kasnije zatekli na kućnom pragu jedne od najlepših srpskih kuća u Prizrenu u naselju Potkaljaja - porodične kuće Šemića.
Sa jednog prozorskog okna - Prizren na dlanu, sa drugog si u dvorištu crkve Svetog Spasa. Pogled od koga preskoči srce. I tužan i veličanstven.
- Naš povratak je zavisio od situacije. Konačno smo se sada vratili u rodnu kuću, jer naša nije napravljena. Nažalost, nismo imali papire, pa je komšija naše imanje prisvojio. Suprug i ja nismo imali gde, i brat nas je ovde prihvatio. Nismo se još uselili, ali se nadamo da će u budućnosti biti svega što nam je potrebno za normalan život - pričala je Sunčica.
Ova 56-godišnja Prizrenka i njen tri godina stariji suprug ne kriju da su finansije i zdravstveno stanje bili jedan od ključnih razloga za povratak. On, između ostalog, boluje od slip apnee, sindroma koji označava prestanak disanja tokom spavanja, i ne sme u krevet bez maske i čitavog niza lekova, za koje kažu da je potrebno 35 evra nedeljno.
- Moj muž je vrlo bolestan čovek, a nema penziju. Ja sa biroa dobijam 8.500 dinara. Sa time smo živeli i tamo i ovde. Eto, to nas je povuklo da se vratimo. Bolje je vratiti se u svoj rodni kraj kada već nisi uspeo u Srbiji, i početi život iz početka. Polazimo od nule, ali se nadamo da će ovo malo godina što nam je preostalo, makar u miru i u nekom blagostanju proći - pričala nam je kroz suze naša domaćica.
U izbeglištvu su išli ukrug od Ljiga, Kragujevca, Velike Plane, Pokajnice, a tvrde da osim pirinča, šećera, pasulja, brašna i makarona od Crvenog krsta, ništa drugo nisu dobili. Skućili su se u selu Moravce kraj Ljiga, u kući bez vode jer bolje, kažu, pod kiriju nisu mogli da priušte.
- Živeo si neki normalan život, a onda si se vratio u kameno doba. Celog života smo radili da stvorimo nešto, i stvorili smo ovde u Prizrenu, ali smo sve izgubili za tren i pošli bez dinara - kaže Sunčica.
- Ma, dva druga za 15 godina nisam stekao - dodaje teško Slaviša.
- Mi smo uvek došljaci, bez obzira na to što smo Srbi - odmahuje rukom.
- Sreća, pa su nam se ćerke poudale, imaju svoju decu i svi su zdravi. Ostavila sam pola srca tamo, ali sada ćemo imati krov nad glavom - priča Sunčica.
Krov imaju, ali su za sada zidovi vlažni. Sa plafona prizemlja vise kapljice. Ali, naša domaćica je tipična Prizrenka - gospodstvenog držanja i u tešim trenucima i ponosna na svoje poreklo.
- Osoba sam koja je veseljak, komunikativna, ali od svih muka kao da se i u meni nešto promenilo. Nisam više ta Sunčica koja je na svakom veselju bila prva da zapeva i zaigra. Naša porodica Šemić i muževljeva Cvetković su se 35 godina bavile igrom i pesmom. U ovom delu Potakalje nije bilo deteta i roditelja da nije išlo u KUD Budućnost, odnosno "Car Uroš". Naša porodica Šemić je pogotovu poznata po igračima i pevačima. I deca i unučiću su mi talentovani, i vole da dođu ovamo. U Prizren. Bez obzira na sve.
Turci žele da pomognu
- Komšije - neki se jave, neki ne. Ima dosta Turaka, imamo i prijatelja Albanaca, koji se još uvek druže sa nama i žele da nam pomognu - pričaju Cvetkovići.
Kragujevac u lošoj uspomeni
- Neki su i znali šta će se dogoditi, pa su na vreme prodali kuće, uzeli dobre pare, i tamo gde su išli kupovali čitave kvartove. A mi smo odavde krenuli sa malo garderobe, jer se pričalo da će brzo da prođe. Sećam se kako nas je više od 22 živelo u jednom stanu u Kragujevcu. Prvi dan smo na pijaci kupovali paradajz, papriku, jaja, jer smo toliko mogli da priuštimo. Sutradan je sve bilo trostruko skuplje. Kažu, došli su Kosovci, imaju para. To nikada neću zaboraviti - priča Sunčica.
