Zlatne koke u bescenje
Privrednici svuda u svetu daju različite odgovore na pitanje šta neku zemlju čini privlačnom za ulaganje. Jedni odlaze u neku zemlju zbog jeftine radne snage, drugi zbog državnih subvencija. Nekima je važan dobar obrazovni sistem, a svima je važna pravna sigurnost, predvidivost, efikasna birokratija i minimalna korupcija. Srbija nije šampion ni u jednoj od ovih oblasti jer će Vijetnamci uvek biti jeftiniji u sklapanju računara, Britanija je, na primer, pravno sigurna, obrazovanje je na svetu najbolje u Finskoj i tako redom. Jedini alat uz čiju pomoć smo dosad privlačili investitore su subvencije za zapošljavanje od čak i po 10.000 evra po radniku, te ogromni popusti u plaćanju dažbina.
Ali, taj novac je presušio ili skoro presušio i sada je vlast prinuđena da posegne za porodičnom srebrninom kako bi napabirčila tri-četiri milijarde evra koliko je Srbiji neophodno godišnje da bi bila iznad vode. Istina, te tri-četiri milijarde nisu nužno investicije. One bi mogle da dođu u nekom suficitu izvoza, ali je tek to bajka za srpsku ekonomiju.
Pročitajte još:
* Arapima profit, Srbima dugovi
* Amerikanci i Rusi ratuju za srpski Telekom?
Zato na doboš sada ide prvo Telekom Srbija, a ubrzo potom i Elektroprivreda Srbije.
- Sada tražimo investicionog partnera za Telekom Srbiju, kasnije idemo na otvoreni i transparentni tender, i rešavamo pitanje te kompanije - kazao je Vučić u oktobru prošle godine tokom posete Londonu.
Govoreći o EPS-u, Vučić je dodao da je sasvim sigurno da Srbija neće prodavati većinski paket akcija, ali da traži investitora zainteresovanog za manjinski paket, kao strateški partner.
Ova godina biće najteža za građane Srbije, govore procene ekonomista i privrednika. Na to ukazuju i prognoze da su investicije pod znakom pitanja i činjenica da dinar gubi vrednost. Prema najoptimističnijim predviđanjima, privreda Srbije mogla bi da počne da izlazi iz recesije u 2016. ukoliko poraste izvoz. Ali će, kako ukazuje analiza Ekonomskog instituta u Beogradu, nacionalna valuta konstantno slabiti, pa bi 2017. evro mogao da vredi čak 131 dinar, umesto sadašnjih 122.
Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja kaže da pad dinara nije iznenađenje.
- Čak nije toliko ni kolabirao, imajući u vidu da je ovo godina propuštenih reformi. Deficiti su stalno rasli i država se dodatno zaduživala. I tako je došla u poziciju da mora da smanjuje plate u javnom sektoru i penzije - ističe Đogović.
Srbija je, ruku na srce, prinuđena da proda Telekom, ako ni zbog čega drugog a ono zbog propasti početka izgradnje gasovoda Južni tok koji je ukalkulisan u budžete prošle i ove godine i tako pet godina unapred. Od toga nema ništa i stalno nam nad glavom visi pitanje četiri milijarde koje Vlada mora da stvori.
Sve karte na šeika
Iz Vlade, zapravo uglavnom iz usta premijera Aleksandra Vučića već dve godine slušamo najave kako će Ujedinjeni Arapski Emirati graditi Beograd na vodi, fabriku čipova, naučni institut za visoke tehnologije, ulagati u agrar, modernizovati luke na Dunavu i ko zna šta sve još. Od svega toga, Srbija je uspela samo da realizuje osnivanje Er Srbije i proda raketni sistem alas vojsci UAE.
- Da biste nešto izvezli, nešto morate proizvesti, a mi bismo da proizvodimo zgrade. Zgrade se ne izvoze i ne verujem da će stranci pohrliti u Beograd da kupuju nekretnine kao na Azurnoj obali - kaže ekonomista Miodrag Zec, aludirajući na famozni projekat Beograd na vodi vredan više od tri milijarde evra.
Ruža Ćirković, ekonomska novinarka, za radio Slobodna Evropa kaže da će investicije biti najveći problem.
- Prosto ne znam odakle bi Srbija mogla da očekuje investicije. Naši dosadašnji potencijalni investitori, koji imaju jake državne fondove, imaju razne probleme. Vidimo da Rusija strašno ekonomski pada, a da u arapskim zemljama vrtoglavo opada cena nafte, tako da će njihove investicione mogućnosti biti smanjene. Sada nam ostaju Kinezi kao potencijalni investitori, ali i njihova ekonomija usporava.
Vlada kupuje vreme
Javni sektor u Srbiji je metastazirao i nijedna vlada, a čini se ni ova, nema hrabrosti da smanji javni sektor jer zna da će se otvoriti socijalni problem. Alternativa je bankrot ili kupovina vremena prodajom ono malo državnih kompanija koja nešto vrede. Logično, u Vladi su se opredelili za ovo poslednje. Ali, kupovina vremena ima svoj kraj jer je vremena sve manje, baš kao i onoga čime se kupuje.
U takvoj objektivnoj iznudici Srbija nema izbora. Da bi ekonomija bila konkurentna, potrebno je ogromno vreme predanog rada, a mi smo to vreme tranzicije uglavnom protraćili. A pare su nam potrebne odmah. Sve to se odvija u okolnostima kad je 80.000 preduzeća u dugovima, 20.000 je pred stečajem, skoro cela zarada malobrojne industrije koja radi ide na otplatu kamata, proizvodnja je manja za šest odsto, promet u maloprodajama opao je za trećinu. Pada kupovna moć, nezaposlenost je na nivou grčke ili španske, što se u Evropi smatra katastrofalnim.
Voda u ušima
Godinama slušamo od Vlada Srbije kako će se graditi brojne hidroelektrane na rekama širom Srbije. Epilog je da se ne gradi ni jedna jedina, a svi stručnjaci su saglasni da su nam neophodne nove elektrane kako bi se izbeglo da u potpunosti postanemo zavisni od uvoza. Elektroprivreda Srbije s nemačkim RVE planira izgradnju pet kaskadnih hidroelektrana na Velikoj Moravi vrednosti 360 miliona evra.
