U zatvor zbog opere

Balkanski ratovi su se razbuktavali 1912. i naredne godine, a u pauzama između njih, probijala se kultura. U Skoplju je 1913. Branislav Nušić osnovao Narodno pozorište, i nije zaboravio Olgu Ilić. U gradu je vladala pobedonosna euforija. Upravo tada desio se najjači slom u Olginom životu. Naime, spletom neverovatnih okolnosti dospela je u zatvor, jer je rat još trajao. Bugarske vlasti, smatrajući je opasnom za njihovu bezbednost, internirale su je u Leskovac, posle u Niš, pa u Knjaževac.

 

Počeo je i Veliki rat. Olga Ilić je zatražila dozvolu bugarskih vlasti da se vrati u Skoplje, gde su joj ostale sve stvari i neki nedovršeni poslovi. To se dogodilo baš onih dana kada je probijen Solunski front, a Bugari se našli pred kapitulacijom. Došla je u Skoplje, a pošto nije završila poslove, tražila je produženje boravka.

U tom času u Skoplje je ušla srpska vojska. Samo nekoliko dana po oslobođenju u njen stan upali su žandarmi s jednim ozloglašenim policijskim pisarom da izvrše pretres. Isprva je pomislila da je u pitanju rutinska stvar. Prevarila se. Odmah posle pretresa odvedena je u Okružno načelstvo, a tamo joj je saopšteno da je optužena za izdaju! Korpus delikti bio je nož iz opere Toska i neki revolver, zaostali pozorišni rekvizit! Iza svega nalazio se neki njen ozlojeđeni udvarač, koji je, kako je Olga zapisala u autobiografiji, "sačekao čas da mi se osveti za uvredu koju mu ja nikada nisam nanela".

Osveta je bila nemilosrdna. Olga je provela tri meseca u podrumu skopskog zatvora. Spavala je na goloj zemlji, jer joj nisu dozvolili da od kuće donese prekrivače. Dani su joj prolazili u mučnom čekanju da se obrazuje sud u Skoplju. Olga je tada proglašena nevinom i puštena, jer nije imalo za šta da joj se sudi.

Neočekivano, u život Olge Ilić tada se vratio njen nesrećni bivši muž Kosta, koji se svojski zauzeo za nju. U Skoplju je poslednji put odigrala Koštanu, a "sevdalinke su umrle, kao beli labudovi jedne mladosti koja je umirala". Uskoro je umro i Kosta. Olgi su bile četrdeset tri godine, i ona se ponovo udala. Njen izabranik bio je Petar Hristilić, glumac i komičar. Tada se Olga oprobala u još jednom pozorišnom poslu. Počela je da režira i postala prva srpska rediteljka.

Nespokoj će je i pod stare dane oterati u Niš, gde konačno stavlja tačku na svoju blistavu glumačku karijeru. Olga je život okončala 1945. godine u Beogradu, u bedi, živeći od milostinje onih koji je nisu bili zaboravili.