Seljak iz Srbije u Titovoj loži

Milivoje Maričić je bio prvi poljoprivredni proizvođač koji je, otkad se u bivšoj SFRJ proslavljao Dan mladosti, predao štafetnu palicu Josipu Brozu Titu. Učinio je to 25. maja 1976, na velikoj svečanosti upriličenoj na stadionu Jugoslovenske narodne armije u Beogradu.

On je predsedniku zemlje preneo srdačne čestitke i poruke omladine i naroda Jugoslavije za njegov 84. rođendan. Milivoje je tada imao 25 godina i u rodnom Selevcu je slovio za primernog poljoprivrednika.

- Tih godina su mladi ljudi uveliko napuštali sela i odlazili za boljim životom u gradove - priča nam u svojoj kući u Selevcu posle 34 godine otkad mu je na predlog Saveza socijalističke omladine Savezni odbor za proslavu Dana mladosti poverio zadatak da preda rođendansku štafetu Josipu Brozu Titu.

- Moje rodno selo bilo je u tome izuzetak i zahvaljujući jakoj zemljoradnoj zadruzi i njenom poslovodstvu uspevalo je da zadrži veći broj mladih ljudi nego neka druga mesta.

Ja sam u selu slovio, kako se to onda govorilo, za aktivnog omladinca - seća se Milivoje, koji je živeo u sedmočlanoj, uglednoj porodici sa suprugom Dragicom, sinom Vladanom, majkom Verom, ocem Rajom, babom Talom i dedom Duškom.

- Vest sam primio s prilično uzbuđenja i nevericom - seća se Milivoje. - Kod toliko mladih ljudi u zemlji, baš se meni posrećilo da Titu predam štafetu. Godilo mi je to kao mladom čoveku koji je tada već imao zavidan partijski staž i reputaciju uzornog poljoprivrednog proizvođača.

Milivoje Maričić sa roditeljima, sinom, babom i dedom

U prvom trenutku možda baš i nisam bio svestan veličine poverenog zadatka. Počeli su da dolaze novinari, davao sam prve izjave i intervjue za domaće medije. Meni je to, pošto sam živeo na selu, bilo prilično naporno; jednostavno, lakše sam se snalazio s mašinama na svojim njivama, nego u kontaktu s predstavnicima štampe, radija i televizije. Nije bilo dana a da me nisu saletali i intervjuisali.

Da će predati štafetu Josipu Brozu Titu saznao je petnaestak dana pre svečanosti na stadionu JNA. Samo dan-dva po obaveštenju da je izabran da se pojavi pred Titom, pozvan je u Beograd na pripreme. Već tamo mu je, veli, bilo mnogo lakše što se tiče kontakta s predstavnicima medija. Uveden je red i svaki minut mu je bio isplaniran.
Trenutke pre nego što će se pojaviti pred Titom Milivoje ovako opisuje:

- Bilo je uzbudljivo. Prethodno je svaki detalj bio isplaniran i uvežban. Izlazak pred Tita bilo je u stvari samo finale jednog velikog događaja. Velikom za mene, a verujem i za mnoge druge mlade ljude, za čitav naš narod. Meni su savetovali da ne gledam previše u samog predsednika, već da se koncentrišem na tekst poruke, da mi misli ne odlutaju.

Toga sam se i držao trudeći se sve vreme da u tim trenucima preteranog uzbuđenja uskladim i disanje, da tekst izgovorim tečno i razumljivo. Dok sam istrčavao uz one stepenice, malo sam, priznajem, izgubio dah. U stvari, ja sam optrčao ceo stadion JNA.

Dok sam predavao štafetu, prolomio se snažan aplauz i on je za mene, pošto je došao u pravom trenutku, bio veliko ohrabrenje.

Kad je Titu uručio štafetu mladosti, sa članovima Organizacionog odbora, otišao je u svečanu ložu gde je bio priređen koktel.

- Tito se rukovao sa svima nama - priča Milivoje. - Čestitao nam je na lepo organizovanom sletu.

Potom me je predsedniku Titu predstavio potpredsednik omladinske organizacije zemlje Goran Milić. Rekao je Titu da se bavim poljoprivredom.

Titova supruga, drugarica Jovanka se uključila u razgovor, rekavši da su dosta čitali i tako mnogo toga saznali o meni. Posle toga mi je Tito uručio poklon - sat s posvetom.

Primajući dar, kazao sam Titu da mi je bila čast da mu u ime omladine uručim štafetnu palicu. Kao da sam sanjao divan san. Rekao sam da taj trenutak nikad u životu neće zaboraviti kao što ga nisam zaboravio sve ove godine.

Na stadionu JNA, u trenutku kad je predavao štafetu, bila je prisutna i Milivojeva porodica. Iz Selevca su na svečanost došla i dva puna autobusa njegovih vršnjaka. Pre početka svečanosti se sreo sa svima njima i to mu je u smislu podrške mnogo značilo.

- U Beogradu sam ostao još jedan dan, a onda se vratio kući i svojim poslovima - navodi Milivoje. - Nastavio sam da se bavim poljoprivredom sve do 1990. godine kad sam otvorio pekaru. Tada je poljoprivreda već propadala i ja sam odlučio da pečem hleb za narod.

Ostale samo uspomene: Milivoje Maričić

Sada sam u tom poslu, a nadam se da ću u njemu ostati do penzije. Moj posao je prevoz hleba do Smederevske Palanke i tako svaki dan. Da li mogu da uporedim ono i ovo vreme? Teško, to su dva sasvim različita vremena. Moja duša je, moram da priznam, u onom vremenu. Moguće je da nekima sada dobro, ali meni je najbolje bilo onda.