Nećemo u Pariz, Srbija je naš dom!
Postoji Francuz koji sanja srpski pasoš. Ambasador Srbije u svetu, kako sebe naziva Karl Odbur, mora da napusti Beograd jer nema dozvolu boravka.
Kad ne može pasoš, traži azilKarl Odbur rekao je danas da je zatražio azil od srpskih vlasti pošto mu je zaprećeno deportacijom ukoliko on i njegova ćerka Luna ne odu sami. "Razgovarao sam sa advokatom, pokrenuli smo postupak za dobijanje azila. Procedura će trajati od šest meseci do godinu dana i do tada možemo biti u Srbiji", rekao je Odbur i dodao da će taj period iskoristiti za regulisanje statusa kako bi ostali u zemlji koju vole. "Važno je da sada ne možemo da budemo izbačeni iz Srbije a ni uhapšeni", dodao je Odbur. |
Ovaj 44-godišnjak pre četiri i po godine je doselio u srpsku prestonicu, gde vodi nekoliko sajtova za promociju naše zemlje u svetu. Taj sadržaj do sada je pregledalo više od osam miliona ljudi. Osim što piše afirmativne tekstove o Srbiji, i na svojim internet stranicama postavlja prelepe fotografije i filmove, Karl kaže da istinski voli Srbiju koju naziva svojom novom otadžbinom.
"Moja ćerka i Srbija su mi sve u životu", kaže on za "Vesti".
Promoviše turizam"Volim to što radim i volim svoj veb-sajt. On je najpopularniji sajt u svetu kada je reč o promociji Srbije i ima 8.000 poseta dnevno. Trudim se da doprinesem turizmu, i da što više ljudi dođe ovde", kaže Karl Odbur. |
Objašnjava da nikada nije zatražio boravišnu vizu, jer je "po srpskom zakonu potrebno da na bankovnom računu imate 1.000 evra, a on nikada toliku količinu novca nije imao kod sebe". Zato se oslanja na dobru volju srpskih vlasti nadajući se da će mu izaći u susret, jer za ćerku Lunu i sebe ne vidi drugi dom.
"Pre oko mesec dana dvojica policajaca su pokucala na naša vrata i tražili su mi pasoš. Rekli su mi da nemam vizu i odveli me kod sudije. Međutim, ta žena sudija je bila sjajna. Ona je znala za moj sajt i šta radim za Srbiju, tako da mi je izrekla samo opomenu i dala maksimalno odlaganje od mesec dana da rešim svoj problem. Ali, javio se još jedan problem. Pasoš mi je istekao, pa sam zatražio novi u francuskoj ambasadi u Beogradu, ali mi baš i nisu izašli u susret", priča Karl Odbur.
Dodaje da se u taj proces dobijanja novog pasoša "možda umešala i politika jer se on svojim tekstovima protivi nezavisnosti Kosova".
"Ne želim da se vratim u Francusku, niti želim da prestanem sa promocijom Srbije i odbranom kosovskih Srba. Ako se vratim u Francusku, plašim se da će odbiti da mi uopšte daju pasoš. Osim toga, ja u Parizu nemam ništa. Biću primoran da spavam na ulici. Moj san je da imam srpski pasoš. Ceo život mi je u Srbiji. Želim da živim i umrem u Srbiji", odlučan je Odbur.
Za Srbiju je prvi put čuo 1999. godine, za vreme bombardovanja, kada je posumnjao u ono što su plasirali američki mediji.
Komšije zovu na ručak"Srpski narod najviše volim. Živeo sam u Parizu i nikada nisam upoznao komšije. A ovde nas ljudi stalno pozivaju na ručak, na druženje. To je divno", priča Parižanin u Beogradu. |
"Tri godine kasnije sam gledao dokumentarni film o vašoj zemlji, i to je bilo nešto veoma specijalno. Sećam se mališana koji su pevali 'Moji su drugovi, biseri rasuti po celom svetu...'. Čvrsto sam odlučio da dođem u Beograd, i to sam učinio 2005. godine. Odmah sam znao da je to moj grad! Međutim, ubrzo su lekari mojoj supruzi konstatovali rak. Tri godine sam se starao o njoj, i kada je preminula, odlučio sam da dođem u Srbiju. Prodao sam sve i došao u Beograd sa ćerkom", priča Karl, koji u glavnom gradu Srbije živi od donacija koje mu se uplaćuju posredstvom interneta.
Međutim, bez obzira na to što radi tako veliku i lepu stvar, osim pojedinaca, Srba iz Kanade i Australije, malo je drugih zainteresovanih donatora. Život koji vodi sa desetogodišnjom Lunom, koja odlično govori srpski, nije nimalo lak.
"Volela bih da imamo više novca. Tata nema para da kupi frižider, mašinu za pranje veša, stan koji iznajmljujemo je polunamešten. Ponekad nemamo ni za hranu", priznaje Luna koja, kao i njen otac, obožava Beograd i vožnju autobusima. Trenira hokej u Beostaru i kaže da joj je "mnogo lepo".
"Imam ovde dosta drugara i drugarica. Bilo bi mi grozno da se moram vratiti u Francusku. Jedino mi fali majka", ispričala je Luna.
