U Srbiji svi duguju
Užički staklorezac Obren Čeliković izučio je zanat u Zemunu kod folksdojčera Helmuta Fogla. Pre podne je išao u školu, a po podne je bio na praksi. Vrlo brzo je ušao u tajne zanata pa mu je Fogl pomogao da u devetnaestoj godini ode u austrijski Salcburg. Opet po preporuci, samo godinu dana kasnije stiže u Štutgart gde se zapošljava u staklorezačkoj radnji Kurta Ešnera u kojoj je proveo 16 godina. Sa suprugom Marijom, Slovenkom, i dve ćerke vraća se u grad na Đetinji 1984. godine.
Sagradio je kuću, vikendicu na očevini u obližnjem Buaru, kupio lokal u centru grada i nastavio da se bavi staklorezačkim zanatom. Naviknut da radi i da od rada živi Čeliković teško prihvata poslovne običaje u Srbiji.
- Radeći u Nemačkoj naučio sam da je u poslu važna data reč, bolje je u poslu imati dobrog prijatelja nego dobru zaradu. Nikad u svom poslu nisam imao nijednu reklamaciju. Svaki posao uradim kvalitetno, u datom roku, onako kako je dogovoreno. Ima mušterija koje to cene, ali ima sve više i onih koji valjda pod pritiskom ne plaćaju za urađeni posao. Uložio sam novac u materijal, utrošio svoj rad, a para nigde nema. Evo, vidite ovu fakturu, ko zna kada ću je naplatiti. Za mene je reč svetinja, ne mogu da odbijem mušterije, ali dogovoreni rokovi plaćanja se zaboravljaju. Zovem telefonom, ne javljaju se, bio sam prinuđen da neke i tužim, mada to više ne činim, jer sud nema od čega da im naplati dug. Zahvaljujući ušteđevini često sam pokrivao minuse u poslovanju - jada nam se majstor.
Obren je otišao u Nemačku među prvima, 1968. godine, kada je Josip Broz priznao da ne može da obezbedi punu zaposlenost svojim građanima i granice Jugoslavije su otvorene.
- Radio sam u Nemačkoj svaki dan po dvanaest sati, radio sam i nedeljom. Bilo je posla preko glave. U Štutgartu sam zastaklio prvi TV toranj. Bio sam u korpi na 217 metara iznad zemlje dva sata, pa sam se dva sata odmarao u hotelu uz kafu, te opet u korpi dok nisam završio posao. Nije bilo straha, bilo je važno završiti posao, a gazdi sam u šali rekao da sam ja jugoslovenski vojnik - priča naš sagovornik.
Poštene i banke- U Nemačkoj su reč i pedantnost u poslu jače od ugovora. Sećam se kad sam iz Komerc banke uzeo 46.000 maraka da bih kupio plac u Užicu. Došao sam kući, a oni su me iz banke obavestili da nešto nije u redu. Dali su mi 44.000 umesto 46.000 maraka. Ja nisam novac prebrojao kad sam ga uzimao, ali su oni brzo ispravili grešku. |
Po povratku u zemlju za Obrenovo zanatsko umeće, odgovoran i kvalifikovan rad, brzo se čulo. Zastaklio je Hotel Jugoslaviju, hotele u Bečićima, sve važnije zgrade i ustanove u Bajinoj Bašti, pola Zlatibora, a nedavno je završio zastakljivanje Mone, jednog od najprestižnijih zlatiborskih hotela. Radio je vredno i predano, ali je teško shvatao stalne inspekcijske posete.
- Prethodnih godina su me obilazile razne inspekcije. Stalno su nešto tražili, ali nikada nisu ništa našli. Nisam to razumeo. U Nemačkoj, kad sve uredno plaćate, nikome ne pada na pamet da te obilazi i da te ometa u poslu, ali kod nas je to tako - priča Obren.
Iako je odavno zakoračio u sedmu deceniju, ne razmišlja da ostavi posao, mada su ga i takve misli pritiskale. Pre dve godine dobio je nemačku penziju i sada svog unuka Novaka, učenika osnovne škole, uči zanatu.
- U Nemačkoj se dobar radnik poštuje. Nema kašnjenja na posao, radi se angažovano i odgovorno, a poslovni moral je na visokom nivou. Ali za dobro urađen posao su me čašćavali bocama vina koje su koštale 1.000 maraka. Kad sam se rastajao od mog gazde, rastali smo se u suzama. Plakali smo obojica kao mala deca - priseća se Obren.
