Pusto Kosovo: Duško ostade sam u Planjanu

Na dovratku kamenom naređane i oplatom nabijene kuće visi potpuno zarđala pločica sa brojem 19. Na drvenoj gredi iznad nje, davnih dana okačeni bikovski rogovi da oteraju bauke i lošu sreću. Planjanski kameni čardak, nadzidan čerpićima, jedna je od najstarijih nastanjenih srpskih kuća na Kosovu. Njoj je 101 godina, a vlasniku koji se sam svakodnevno bori sa dankom stogodišnjeg pokrova, Dušku Stanojeviću, 66.

Samački život: Duško Stanojević

 

Sa kapicom na glavi i vešto ištrikanom crvenom džemperu, dočekao nas je širokog i nesvakidašnje belog osmeha. Pred kućom, tamo gde se nalazi jedini izvor vode - slavina. Iz nje sipi non-stop, da se slučajno ne bi zaledila i cevi upropastila planinska hladnoća.

Selo Planjane nalazi se pored Rečana, u prizrenskoj opštini, kada skrene sa puta ka Brezovici, pa se uvijenim putem napenje na nadmorsku visinu od 800 metara. Pločama obloženim uskim i krivudavim ulicama stiže se do nove džamije koja seva u nebesa, a preko puta Duškovo imanje. Posle podnevne molitve glavnim putem su nailazile njegove komšije Bošnjaci, a svaki koji bi prišao da ga pozdravi, ponovio bi istu stvar.

- Ako nekome treba da se pomogne to je Duško. On jedini ništa nije dobio, a svi drugi jesu. Ti su otišli, a on je ostao. On je nama svima drag - objašnjavale su komšije jedan za drugim.

MUZEJSKI PRIMERAK
Otkad mu je pre četiri godine preminula supruga Rada, čiju sliku i dalje drži na posebnom mestu u kući i kiti bosiljkom i drugim mirišljavim planinskim travama, Duško je ostao jedini Srbin u selu sa oko 1.000 duša, u kome je nekada bilo i više ljudi i 30-ak srpskih porodica. Nekako se nije uklopio u programe pomoći, niti stekao pravo da mu se obnovi krov nad glavom. Sagrađeno je pet novih kuća u kojima trenutno niko ne živi. Ali, Duško nije povratnik. On nikuda sve ove godine nije otišao.

Kuća nije ušla u program obnove

 

Stanojevići su bili najbogatija porodica u selu. To potvrđuju i njegove komšije, koje redovno odlaze po drva u šume Stanojevića. Uzimaju za ogrev, ali i plaćaju.

- Čuvali smo ovce. Imali smo oko 90 komada, pa smo novcem od njihove prodaje kupovali zemlju. Imali smo i krave i bikove. Radili smo od jutra do mraka. Ono gore, na putu, to je bila štala. Sagrađena je posle velike poplave 1978. godine, a sada se ruši. Niko tamo ne ulazi. Bili smo velika porodica. I moj otac je imao puno braće i sestara, a i nas je bilo petoro. Eto, na kraju sam ovde u selu ostao sam - priča Duško.

Od velikog bogatstva ostala je kuća, koja je pravi petosobni muzejski primerak na sprat. Svaka soba je pažljivo urađena i sa posebnom namenom, ali je sve debelo okrnjeno zubom vremena. Toliko da tavanica otkriva poslagane trščane snopove. Uopšte nije bezbedno popeti se stepenicama na sprat. Duško svaki korak pažljivo meri i upozorava goste gde je jednom prilikom nogom propao, i zamalo završio u prizemlju. Provodeći nas kroz kuću, ovlaš nam je pričao gde se šta nalazi. U prizemlju, u besprekorno čistoj sobici spava, kuva, ruča i čeka. Starinskim ključem je otvorio velika drvena vrata.

- Jedini sam Srbin ovde, ali eto nemam nikakvu pomoć. Imam zemlje i zemlje, i ovu kuću koja je veoma stara, ispucala i trošna. Živim od penzije očeve. Ma, bedno živim.

U sobi je starinski kredenac, pun sitnih figura i šolja. Tu su sto i stari šporet, koji jedino greje kada zimi ove krajeve okuje sneg. Na plotni se krčka skroman ručak, ali se domaćin ne žali.

- Svuda je slaba struja, a vode nema. Evo, vidite gde se kupam. Zagrejem ovde na šporetu, pa stavim korito nasred poda i tako svaki put - objašnjavao je Duško.

NESIGURAN KROV
Odmah je želeo da pokaže Radine slike. Dece nisu imali. Pričao je kako su se sreli, venčali, kako su lepotu mlade u selu komentarisali i kako mu samoća teško pada. Uz sećanje na nju, na spratu u sobi čuva njene češljeve, haljine, marame, cipele i najdragocenije što je u miraz donela - nošnje iz Pomoravlja.

- Žena mi je bila Moravka iz Pasjana. Sve sam njeno sačuvao. Imam dve ove nošnje, ovo je sve ručno rađeno. Vidite kako je lepo tkano jedno na belo, drugo na crveno. A ovu torbu sam joj kupio pre 30 godina, ni ne sećam se više. Sačuvao sam i njene košulje - pažljivo je izvlačio komad po komad odeće iz glomaznog ormara. I pomalo uzdisao.

Na drugom kraju hodnika, otvorio je da pokaže i nekada punu kuhinju, a sada vlagom zahvaćenu sobu sa kredencem i stolom bez stolica. Sećao se kako se tu nekada smejalo i veselilo kada se stariji brat ženio, a sada samo besomučno zavija promaja. Sećao se i kako su žureći za domaćinskim poslovima sa velike terase zaticali kako sunce istrčava iza obronaka Šare. Nekada pre, a nekada i posle njih.

- Čemu se nadam? Što znam, 66 mi je godina. Možda bih se i oženio ponovo, ali neće da dođe niko da živi među muslimane. Ima, eto, jedna siromašna što je bila udata u Štrpce, pa ko zna - pomalo šeretski je procedio kroz široki osmeh Duško spuštajući pogled. Reč po reč, priznao je da je već pokušao da nađe sebi novu suprugu, ali, nažalost, u akciji provodadžisanja samo je ostao kratkih rukava i praznih džepova.

- Dolazili mi neki, nudili da mi nađu ženu. Dao im novac, tražili oni evre, ja nakupio, platio, ali posle toga ni njih ni mlade. Samo su me prevarili - namrštio se domaćin.

Prilično ravnodušno je prebirao po planjanskoj svakodnevici, koju su svi Srbi sem njega ostavili za sobom, seleći se u Vranje, Beograd, Pariz ili Frankfurt. Valjda nenaviknut da se žali, ili siguran da to neće imati ko da čuje, nekako je iskotrljao reči da bi ostatak života želeo da sačeka pod sigurnim krovom koji se ne truni, i sa, koliko-toliko, sigurnim prihodima.