Srbija pali sveću bezimenima i siromašnima

Više od mesec dana u kapeli u Kragujevcu leži telo nepoznate starice koja je pronađena mrtva na jezeru u centru grada. Niko je ne traži ni živu ni mrtvu. Bakino telo izvukao je jedan od pecaroša. Još nekoliko dana trajaće potraga za njenim identitetom, a onda će najverovatnije biti sahranjena kao NN lice. Jedini koji će se prekrstiti nad njenim grobom i zapaliti joj sveću za pokoj duše biće pogrebnici. Ova starica okončaće ovozemaljsko putešestvije na posebnoj parceli kragujevačkog groblja Bozman gde se sahranjuju nepoznati i siromašni.

Direktor groblja Milun Petković

 

Ako postoji mesto tužnije od groblja, onda je to upravo ovaj deo. Namenski odvojene parcele za bezimene i one koji nemaju nikog svog nalaze se pored čitavih nizova lepo uređenih grobnih mesta sa pristojnim spomenicima na čijim mermernim pločama uvek ima svežeg cveća.

Na groblju Bozman, jednom od najvećih u Kragujevcu, takvih je 440 popunjenih mesta. Svaki deseti spomenik na ovim parcelama je "nem" jer na njemu ne piše nijedan podatak koji bi otkrio bar nešto o životu pokojnika.

- Dugo se traga za identitetom nepoznatih i odustaje se samo kada se iscrpu sve mogućnosti. Svako zaslužuje bar ime i prezime na grobu. Desetak je grobova za koje ne znamo ko je tu sahranjen. Prošle godine u jednoj šumi kod Batočine pronađeno je telo starice o kojoj se ništa ne zna - priča za "Vesti" Milun Petković, direktor Gradskog groblja u Kragujevcu.

Sahrane nepoznatih pokojnika plaća država, a organizuju radnici Gradskog groblja. Šef službe za sahranjivanje Zoran Stefanović kaže da su u takvim povorkama samo samo pogrebnici koji na lafetu prevezu sanduk sa posmrtnim ostacima. Za njima niko ne plače, niti se čuje kuknjava. Dobiju opseg i spomenik od parčeta kamena. Na njima se ugravira "NN lice", i to je otprilike sve. Radnici groblja kose travu na njihovim humkama, jer da nije tako, zarasli bi u korov.

- Kad preostane sveća od nekog parastosa, naši radnici je zapale na grobovima bezimenih nesrećnika koji nisu ostavili nijedan trag iza sebe. Možemo samo da nagađamo ko su bili ti ljudi, kako su živeli i zbog čega su dočekali takvu sudbinu. Pored svakog spomenika kad prođete saznate bar neku priču... A o njima baš ništa! Da nije groba, bilo bi kao da nisu ni postojali, nisu živeli. Ceo radni vek sam proveo na groblju, a ovi bezimeni spomenici su mi najtužniji. Tu se čovek zamisli šta je važno u životu - kaže Stefanović.

Zoran Stefanović kraj groba u kojem je sahranjeno N. N. lice

 

Na istoj parceli na groblju Bozman sahranjuju se i oni koji nisu imali nikog svog ili rođaci i porodica nisu želeli o njima da brinu, pa čak ni da ih sahrane. Na njihovim spomenicima ispisano je tek ime i prezime, godina smrti, a umesto ožalošćene porodice na kamenu se potpisuje neka od državnih institucija. Retki imaju i fotografiju, ako su bili smešteni u ustanovama za zbrinjavanje, poput bolnice za mentalno obolele ili doma starih.

Ni njihove grobove niko ne obilazi. Sa sumom od oko 40.000 dinara, koliko država trenutno daje za ove sahrane, pogrebnici izaberu sanduk, pokrov, krst ili drugo znamenje u zavisnosti od toga koje su veroipovesti bili. Sanduk se spusti u raku i zatrpa zemljom. Direktor Petković kaže da se nekog od ovih pokojnika rodbina seti ili ga pronađe posle smrti.

- Retko se dešava, ali desi se... Tada među ovim jednoličnim grobovima sa krstovima osvane lepo urađen spomenik prekriven cveće. Imali smo slučaj da je jedna mlada žena sahranjena o trošku države. Kasnije je njen grob pronašla majka. Tužne su to sudbine i za nas koji radimo na groblju. Vidite povorke na sahranama kada stotine ljudi dođu da se oproste od nekog. A kada sahranjujemo bezimene i siromašne, e to je tek tužno - kaže Petković