Masakr dece je srpska sramota

Određene sumnje koje je u vezi zločina u pećkom kafiću Panda nedavno posejao vicepremijer Srbije Aleksandar Vučić iznova su, posle više od 15 godina, raskrvarile nezaceljene rane rodbine šestorice mladića zverski likvidiranih u tom masakru i zato energično traže da se konačno skine veo sa te misterije i počinioci izvedu pred lice pravde.

Sa sahrane nastradalima u kafiću "Panda"

 

Ljubica Trifović: Ogorčeni smo na našu državu

Sumnja da našu decu nisu ubili Albanci javila se nemalo nakon ubistva. To kažem javno kao majka, pa neka me osude. Država ih je ubila i nadam se da neće proći puno vremena i da ćemo konačno saznati ko se drznuo da povuče oroz. Da država ubije, a da niko za ovih 15 godina ne reaguje na to. Mislim da je to jedna od najvećih državnih tajni. Vreme je da se konačno obelodani. Bar će našim dušama, dušama roditelja, biti lakše. Ovo za "Vesti" kaže Ljubica Trifović, majka tragično ubijenog gimnazijalca Dragana.

Saznanje da su pripadnici državne bezbednosti navodno organizovali ubistvo srpskih mladića kaže, jako je boli, i to što je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić o tome progovorio na godišnjicu tog svirepog zločina. Ali mu je, dodaje, ipak zahvalna što im je dao nade da će ubice biti pronađene.

Sećajući se tragičnih scena Ljubica kaže da nije prošlo puno od sahrane da bi se glasine da je srpska ruka pobila njihovu decu pronele kroz Peć.

- Već posle 10,15 dana je išla ta glasina, ali i tada i sve ovo vreme nam je bilo na pameti da nam ne bude teža bruka nego muka. Nismo hteli da verujemo, a pretpostavljalo se. Osim toga, i Albanci nisu nikako hteli da priznaju to ubistvo. Govorili su sve ćemo priznati, ali Pandu nikada. Kada su moj suprug i očevi druge dece išli i kod Vojislava Koštunice i kod predstavnika Borisa Tadića, niko iz državne bezbednosti Peći, niti policije, nije prisustvovao tim sastancima. Niti smo mogli da ih nađemo.

- Ne postoji nijedan izveštaj o zločinu u Peći, a istraga o ubistvu naše dece uopšte nije završena. Niko od glavnih u pećkom MUP-u se nije javno oglasio povodom ubistva, kao ni Vlada Srbije. Od Slobodana Miloševića nismo dobili ni telegram saučešća, a kamoli šta drugo. Stvarno smo ogorčeni na državu i tražimo da se otkrije ko je te nevine mladiće izrešetao sa 60 metaka - u očaju priča Ljubica Trifović.

Ona kaže da rafali u Peći nisu samo ispaljeni u šestoricu mladića, već u čitavu Srbiju.
- Mi smo ostali bez dece, brat bez brata, sestra bez brata, tu je bilo sinova jedinaca kojih nema više, najmlađi 14 i po godina, a najstariji 25, a među njima i moj sin Dragan koji je bio četvrta godina gimnazije. To je pucanj u srce Srbije! Ko se drznuo da povuče oroz i oduzme život šestoro nevine dece? I šta je to sve izazvalo? Panda, pa Račak, pa bombardovanje Srbije. Sve su redom uništili. Ne samo nas kao porodicu - kazuje Ljubica i dodaje da majka pobijene dece neće odustati od traganja za istinom.

- Bili smo nemoćni, čak smo hteli i u Strazbur da idemo, ali na koju adresu? Želimo da znamo ko je taj što je u stanju da počini takav zločin i zbog čega. Zarad novca, interesa i propagande? Svaki dan čitamo po novinama i gledamo ove monstruozne slike, a to je za nas roditelje strašno - kaže Ljubica Trifović.

Milena Radević: Stalno pred zidom ćutanja

Milena Radević, majka studenta Ivana Radevića (25), najstarijeg od šest mladića koji su 14. decembra 1998. stradali u svirepom napadu u kafiću Panda u Peći, ne posustaje u potrazi za istinom. Ona nepokolebljivo veruje da je i to zlodelo albanskih terorista, onih istih koji su pola godine kasnije likvidirali i njenog muža Bogdana i pokušali i njoj da dođu glave.
 

Milena je pre neki dan o svemu tome punih osam sati kazivala specijalizovanom timu tužilaca iz Brisela, koji su se, kako ona veruje, uključili u ovu istragu na traženje Fonda za humanitarno pravo. Ponovila im je, kaže, sve ono što je i pre osam godina ispričala islednicima Unmika na Kosovu - ispričala gorku sudbinu, sve ono što je nju i njenu porodicu zadesilo od te strašne decembarske noći i zločina u kafiću Panda.

- I danas, kao što to činimo evo već više od 15 godina, mi tražimo samo istinu i jasan odgovor ko je i zašto počinio pokolj u Pandi. Do sada smo uglavnom nailazili na zid ćutanja, ponegde i na obećanja, ali su svi govorili da je za to potrebno vreme. Posle su nas neki i otvoreno upozoravali da mi oko toga, po cenu života, ne smemo ništa da radimo. Ja lično sam od jednog visokog policijskog funkcionera upozorena "da ne zabadam nos gde mu nije mesto" - tvrdi Milena Radević.
 

Ona je i dalje uverena da je njena porodica žrtva onih koji su, ne birajući sredstva, želeli da po svaku cenu naprave etnički čisto Kosovo:

- Kako drugačije tumačiti to što sam 24. juna 1999, nakon 53 godine života u Peći, dočekala da mi na vrata banu dva neuniformisana naoružana Albanca, koji su mom mužu saopštili da više ne možemo ostati u kući jer nemamo dozvolu za stanovanje.
Bogdan Radević je malo potom krenuo u grad da traži pomoć i zaštitu od NATO snaga stacioniranih na Kosmetu i više se nikad nije vratio kući.

Po saznanjima do kojih je došla njegova supruga, Bogdana je u centru grada presrela grupa naoružanih pripadnika OVK, pretukla ga i odvela u nepoznatom pravcu, da bi njegovi posmrtni ostaci tek 2011. bili pronađeni u selu Trebović, udaljenom sedam kilometara od Peći, zakopani na imanju jednog Albanca.

Istog dana, po kazivanju Milene Radević, Albanci su nešto kasnije upali u njenu kuću i počeli da pljačkaju i lome stvari uz pretnje da će i njoj otići glava. Ona je, kako kaže, iskoristila priliku, iskočila kroz prozor sa drugog sprata i spas našla kod jednog komšije. I ona će se potom naći u velikoj grupi izbeglica sa Kosova smeštenih u odmaralištu Kamenovo kod Budve i sa njima preživeti dugotrajnu golgotu borbe za kakav-takav krov nad glavom, ali pri tom nikad nije prebolela strašne rane koje je ponela iz Peći.