Mala ženska antanta
Tokom Velikog rata odbori Kola srpskih sestara bili su zvanično raspušteni, ali delatnost ni u jednom trenutku nisu prekidali.
Posle sloma Srbije 1915. godine, u nepreglednoj koloni srpske vojske i naroda koji se povlačio preko albanskih vrleti, koračale su i članice Kola. One su, našavši se u prijateljskim državama, koristile lične veze i naklonost mnogih uglednih strankinja da bi organizovale slanje paketa sa hranom zarobljenicima u austrijskim logorima i pomagale izbeglicama u Francuskoj i Grčkoj.
U tim zemljama se našlo i mnogo siročadi koja su spasavana u poslednji čas pred upad neprijatelja. Konačno, posle četiri godine ratovanja, zavladao je mir.
Najpreče brige
U Beogradu je 1. decembra 1918. stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Aleksandar Prvi Karađorđević došao je na čelo države čija je predvodnica Srbija bila sva u ruševinama, a stanovništvo desetkovano. I pored svega oduševljenje zbog oslobođenja širilo se na sve strane. Obnovljena su mnoga predratna ženska društva, a već početkom 1919. godine i Kolo srpskih sestara.
Za predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Kolo je iz rata izašlo sa ogromnim ugledom. Iako prepolovljenog članstva i prazne blagajne, ono je vrlo brzo obnovilo mrežu sa novih 80 odbora. Program Kola u novoj državi predstavila je iste godine Delfa Ivanić, dugogodišnja potpredsednica, u govoru Reč jugoslovenskim sestrama. Tada je najavila dalje korake udruženja. Prigrlivši ideju ujedinjenja južnih Slovena, članice su se obavezale na širenje bliskosti među bratskim narodima, kao i na stalnu brigu za porodice poginulih ratnika i njihovu siročad.
Najpreča briga Kola bili su mnogobrojni invalidi iz svih oslobodilačkih ratova. Već u proleće 1919. članice su u Beogradu otvorile Dom invalida za sve one "koji su bili sirotani i koji nisu imali gde da se sviju na drugom mestu", koji su se vratili iz ropstva u najvećoj bedi i onih koji su dolazili u Beograd da regulišu pitanje invalidnine, kao i onih "koji nisu imali nigde nikoga svoga, te su se sklonili u Kolu".
Dom invalida je radio tri i po godine. Do zatvaranja 1921. godine tu je našlo utočište preko 4.000 postradalih ratnika. Boravak je bio besplatan. Štićenici su dobijali odeću i rublje, a kada su odlazili kućama nosili su odeću i za svoje porodice. Društvo im je davalo i proteze ako ih država nije obezbedila. Poslednje godine u Domu invalida otvorena je škola za krojače, abadžije i obućare. Polaznici su uz diplomu dobijali i šivaću mašinu i ostali pribor koji im je bio potreban da samostalno rade.
Odbori Kola srpskih sestara u Beogradu, Banjaluci i Sarajevu imali su sopstveni dom, pa su osnovali internate za učenice čiji su roditelji poginuli u oslobodilačkim ratovima.
Pitomice su pored stručnog obrazovanja, gimnazijskog ili srednjoškolskog, podučavane lepom ponašanju, sviranju klavira, pevanju i francuskom jeziku. U pratnji vaspitačica odlazile su u pozorišta i bioskope, posećivale izložbe, išle na predavanja van internata.
Kolo ih je pripremalo da postanu vredne članice porodice, društva i otadžbine. Za veliki broj pitomica boravak i školovanje u internatu je bio besplatan dok su za druge plaćali roditelji ili ugledni i imućni ljudi.
U to doba, školovanje uopšte, i mladića i devojaka bilo je stvar društvenog prestiža. U internatu Kola najviše je bilo pravoslavki, više od polovine, a primale su se i mlade katolikinje, muslimanke i Jevrejke. Svaka pitomica je verske praznike obeležavala prema običajima svoje vere. Proslavljale su se i Materice, Badnje veče, Božić, Sveti Sava i Uskrs. Smeštaj, ishrana higijena i stručnost nastavnika bili su na tako visokom stepenu da je sve više roditelja u Kraljevini SHS upisivalo svoje kćeri u internat Kola srpskih sestara. Za njih su plaćali nemalu cenu, ali tim pitomicama školarina nije davala povlašćeni položaj.
U školskoj 1928-1929. godini u beogradskom internatu živelo je 48 učenica, od kojih čak 29 besplatno. Jedna od pitomica bila je i Dragojla - Cilja Stevović-Vukić, potonja predsednica obnovljenog Kola
Još 1906. Kolo srpskih sestara, Srpsko-jevrejsko društvo žena i Beogradsko i Kragujevačko žensko društvo osnovali su Srpski narodni ženski savez. I, odmah
Kongres JednoteKada je 1929. godine u Pragu osnovano društvo Jednota (jedinstvo) slovenskih žena, Kolo se odmah pridružilo i aktivno učestvovalo u njegovom radu. Zabeleženo je da je najbolja preporuka Kolu srpskih sestara bilo bogato iskustvo njegovih članica, prekaljeno u borbi za pravednu stvar svoje zemlje i ostale braće u tuđini: "Kolo srpskih sestara je već samim tim bilo faktor za sprovođenje slovenske ideologije, koja je bila deo njegovog nacionalnog zadatka". Treći kongres Jednote održan je 1933. u Beogradu. Tada je pri Kolu srpskih sestara obrazovana sekcija Jedinstva slovenskih žena koju su, pored članica Kola činile po dve predstavnice slovenskih naroda koje su živele u Beogradu. Od te godine Kolo je počelo da sarađuje i sa Bugarskim ženskim savezom. |
naišli na otpor u patrijarhalnoj sredini, jer se sa niza skupova Saveza, održavanih do Prvog balkanskog rata zahtevalo izjednačavanje žena sa muškarcima:
"Ista nagrada za iste kvalifikacije i isti rad, pravo žene na nasleđivanje i na upravljanje imovinom." Već 1919. godine osnovan je Narodni ženski savez Kraljevine SHS, koji će prerasti u jugoslovenski. Ovaj savez predstavljao je sve ženske organizacije nove države u inostranstvu. Sarađivao je sa raznim dobrotvornim i pacifističkim organizacijama, pre svega u Rumuniji i Čehoslovačkoj, u Poljskoj i Grčkoj.
Predsednica mu je od 1924. godine bila Delfa Ivanić.
Narodni ženski savez je u maju 1923. u Rimu učestvovao u stvaranju tzv. Male ženske antante, čiji je cilj bio "rad na socijalnom, ekonomskom i političkom jačanju žene, i na uklanjanju svih nesuglasica koje bi se mogle stvoriti između zemalja M. Ž. A. u interesu opšteg mira". Dve godine kasnije, domaćin sastanka Male ženske antante bilo je Kolo srpskih sestara. U domu udruženja u Beogradu raspravljalo se tada o prilikama u kojima žive žene u zemljama članicama ovog međunarodnog saveza, kakve obaveze i dužnosti imaju, a kakva su im prava.
U to vreme Poljakinje i Čehoslovakinje dobile su pravo glasa i mnogo više udela na polju kulture i javnog delovanja, te se već, kako su zabeležili hroničari, "njihov blagotvorni uticaj oseća u parlamentu, naročito kad su u pitanju majka i dete". Posebna pažnja na konferencijama u Beogradu posvećena je pravima dece rođene van braka i neudatim majkama, ali i potrebi da se uvede obaveza utvrđivanja prava očinstva u zemljama u kojima je takav postupak još bio nepoznat.
Jugoslovenska mrežaKolu srpskih sestara su u Kraljevini SHS prišla ženska društva iz Bosne i Hercegovine, koja su radila pod imenom Dobrotvorna ženska zadruga Srpkinja, a Branislav Nušić je kumovao udruženju Kolu baranjskih sestara. Žene u Sloveniji su, nadahnute ovim pokretima, osnovale u Ljubljani Kolo jugoslovenskih sestara koje je radilo prema organizaciji i programu srpskih posestrima.
|
