Đaci koji su upoznali Deda Mraza
Dve i po decenije škola u Rajetiću na Rogozni, koja je u srećnim vremenima brojala i po 200 đaka, bila je zatvorena, a deceniju i po na ovoj planini nije se čuo dečji plač. Zbog bespuća, siromaštva i nemogućnosti zaposlenja, sve što je moglo da ode, otišlo sa zaboravljene planine, a na Rogozni su ostali samo starci i tek po koji mladić koji nije imao gde da ode.
Kada su mnogi pomislili da za Rogoznu više nema spasa, i da će bela kuga potrajati još dugo, školsko zvonce ponovo se oglasilo u Rajetiću, školu je pre osam godina, uz mnogo muka i natezanja nadležnih, otvorila Verica Balović, koja je sada već srednjoškolac Novom Pazaru, dve godine nastavu su pohađala tri učenika, potom se broj đaka povećao na pet, a od ove jeseni ih je najviše - sedam.
Dva poklonaOsmogodišnji Stefan Pendić jedini je đak osnovne škole u Popama kod Novog Pazara. Do škole pešači, najčešće u pratnji majke, i po dva sata, isto toliko vremena, što u vožnji, što u pešačenju, provede i njegova učiteljica Indira Gicić. |
Reč je o deci nekolicine mlađih ljudi koji su odlučili da ostanu na svojim ognjištima i tu proširuju svoje porodice, ali i mališanima povratnika, bivših žitelja Rogozne koji su se svojevremeno odselili u Šumadiju, pa ponovo vratili u rodni kraj.
Presudan i nemerljiv doprinos ponovnom oživljavanju škole u Rajetiću dala je Enisa Šabanović, vredna učiteljica koja svakodnevno iz Novog Pazara do svojih đaka, često pešice i po dubokom snegu, prevali i po 20 kilometara.
- Dešavalo se da me na putu sneg zaveje, pa roditelji zapregom krenu da spasavaju mene i mog jugića, poslednjih godina pomažu mi i pripadnici MUP-a koji patroliraju u Kopnenoj zoni bezbednosti. Sve bih dala za moje đake, volim ih mnogo, divna su i bistra deca, biće oni, sigurna sam, jednog dana lekari, profesori i inženjeri, teško mi je, ali ne znam ni kako bih bez njih - priča ova na celoj Rogozni omiljena učiteljica.
U školi je trenutno sedmoro đaka, sve su devojčice i sve, mada su različiti razredi, nastavu slušaju istovremeno u jednoj učionici, malo ih je, pa stižu da savladaju gradivo. Navikla se učiteljica Enisa na ovakav način rada, navikle su i njene miljenice: Đurđina, Katarina, Jovana i Miljana Kostić, Sara i Kristina Balović i Lejla Dupljak.
Sibirski uslovi
Hido Muratović s učiteljicom Indirom i Stefanom Pendićem
Ponovno otvaranje škole za preostale žitelje Rogozne je nešto najlepše što im se dogodilo u poslednjih deset godina.
- Tamo gde ima dece i škole ima i nade. Na Rogozni su otkrivene ogromne rezerve rude bakra, započet je i put Zubin Potok - Novi Pazar koji ide vrhom planine, a koji se iz nama nepoznatih razloga već nekoliko godina ne gradi. Vratiće se ljudi, biće dece - uveren je Aranđel Balović iz Rajetića.
Ponovno oživljavanje škola u Svilanovu i Baletiću vratilo je nadu u bolje sutra i žiteljima zabitih sela na prostranoj i prelepoj Goliji. I sa ove planine se, kao i sa Rogozne, decenijama listom odlazilo, delom u inostranstvo, a delom u Novi Pazar, Kraljevo i Kragujevac, a sela su ostajala pusta, bez dece i bez perspektive.
- Moj sin Aleksandar i ćerke Aleksandra i Katarina pešače po 20 kilometara dnevno do osnovne škole u Osaonici, Aleksandar se prošle zime izgubio u snegu, tražili smo ga satima, da nije bilo psa Ciga, koji mu je ušao u trag, dete bi se smrzlo u snegu - priča Vukosav Komatina koji sa suprugom Radmilom, u surovim sibirskim uslovima, u selu Radeljica, odgaja šestoro dece.
- Hvala bogu, ponovo je proradila četvororazredna škola u obližnjem Svilanovu, pa naše ćerke Anđela i Danijela, bar dok su sitne i nejake, ne moraju da
pešače do udaljene Osaonice, da nije naše dobre i požrtvovane učiteljice Nezrine Bajramović, koja u zabito Svilanovo svakodnevno dolazi samo zbog tri đaka, ne znam kako bi školovali našu decu - pita se Radmila Komatina.
Loši putevi
U podnožju Golije, sa samo četiri đaka, radi i škola u Baletiću, Adela Kolić i Džejlan Martinović pohađaju drugi razred, Hajriz Brničanin je četvrtak, a Sumeja Brničanin predškolac. Učiteljica Suzana Janković takođe putuje iz Novog Pazara, često uz mnogo muka stiže do svojih đaka i trudi se da im pruži što više znanja i što bolje ih pripremi za nastavak školovanja u gradskim školama.
Dugo putovanje- Osim Anđele i Danijele, koje su učenice trećeg i drugog razreda, imam i predškolca Petra Beševića, i ja i oni u školu krenemo po nekoliko sati ranije, pa kad stignemo. Zbog njih svakodnevno na kola stavljam lance, a kad treba i pešačim, često ih, da ih ne bi uhvatio mrak, odvezem do kuće. Volim svoj posao, volim ovu decu, volim i što škola radi i nadam se da će đaka biti još više - ističe učiteljica Nezrina. |
- Mnogo nam znači škola u selu, makar i sa samo četiri đaka, sigurni smo da, dok u Baletiću sa nama budu učiteljica i osnovci, imamo i perspektivu. Opština i država treba više pažnje da posvete planinskim delovima, posebno na Rogozni i Goliji odakle se ljudi sele zbog loših puteva. Dok je u selu i jednog đaka školu ne treba zatvarati, čak i ako nema dece, školu treba održavati, jer uvek postoji šansa da ona ponovo proradi - ističe Mulaz Brničanin, žitelj Baletića.
Decu u školama sa po nekoliko đaka svake godine, krajem januara, posećuje poznati novopazarski humanista Hido Muratović koji mališanima u bespuću, udaljenim od grada i do 50 kilometara, donosi novogodišnje poklone.
- Počelo je pre pet godina kada me je Verica Balović, tada učenica trećeg razreda u Rajetićima, pitala: "Šta je to Deda Mraz". Zabolela me je duša, žao mi je bilo te dece koja nikada ne dobiju novogodišnji poklon. Od tada sam pred svaku Novu godinu sa njima, uvek se raduju mom dolasku, a i ja svakom susretu da mojim malim prijateljima - kaže Muratović.
U novopazarskoj opštini iz spiska postojećih do sada je izbrisano dvadesetak sela, još toliko sela u životu održavaju još po dva-tri starca, dvadesetak sela i zaseoka nema nijednog deteta.
