Učiteljica sa jednim đakom
Svakog radnog dana, u šest ujutro, mlada učiteljica Emina Čokić iz Prijepolja seda u golfa dvojku, starog 25 godina, i putuje u selo Gornji Stranjani na obroncima planine Jadovnik, gde je čeka Goran Avramović, jedini učenik škole koja je izdvojeno odeljenje Osnovne škole "Svetozar Marković" iz Brodareva.
Trospratnu školsku zgradu nekada je pohađalo 800 učenika iz jadovničkih sela, Donje i Gornje Stranjane, iz Mrčkovine, Gvozda i drugih sela. Vremena su se promenila, u selima su ostali starci, a u Gornjim Stranjanima 77 stanovnika. Škola koju su nekada zvali "škola đaka pešaka", od ove godine kad Goran Avramović završi četvrti razred biće zatvorena.
Emina je završila Učiteljski fakultet u Užicu. Nije dugo čekala posao, ovo joj je prvo radno mesto, pa sa entuzijazmom koji krasi prosvetne radnike predano i odgovorno ispunjava svoje obaveze i odgovornosti.
Od Prijepolja do Gornjih Stranjana svakog dana prevali 80 kilometara u oba smera. Taj put je u zimskim mesecima prava avantura, jer kad zaveje, ni lanci ne pomažu da bi se savladalo desetak kilometara seoskog puta uz planinu Jadovnik.
- Suprug mi je nezaposlen, pa kada snegovi napadaju, on mi je obavezna pratnja, jer ne smem sama da se uputim na neizvestan i rizičan put. Tako nas dvoje delimo učiteljsku platu, a često uz mene je i moja majka. Kad nestane struje, nema ni signala za mobilni telefon i onda su svi zabrinuti ako sam sama pošla na posao. Pomaže mi i učenikov otac Blagoje, koji me sa sinom sačeka kod Mrčkovačkog brda svojom ladom nivom da ne bih pešačila - priča Emina.
U školi Eminu sačeka velika i hladna učionica koju je potrebno zagrevati i leti i zimi. Ponekad u školu stigne i pre Blagoja, koji radi u školi za 9.000 dinara. Naloži staru peć suvim cepanicama, a ako se učionica brzo ne zagreje, prvi čas i za nju i za njenog učenika je fizičko vaspitanje.
Treba zagrejati promrzle ruke da bi se radilo. Za štrajk koji već mesecima traje u srpskom školstvu ne znaju ni Emina ni Blagoje, mada bi i oni mogli da se solidarišu sa kolegama koji se bore sa nagomilanim problemima.
- Goran je dobro dete, voli da dolazi u školu, ali isto tako voli i da obavlja sve poslove u seoskom domaćinstvu. Često u školu dođe umoran. Ja ga razumem, jer mi je poznato kako je živeti na selu i šta sve zahteva seosko domaćinstvo, ali sve ono što je zacrtano u planu i programu mi odradimo - ističe Emina.
Kako učiteljica Emina radi, zadovoljan je Goranov otac Blagoje, ali i seljani kojima je Emina od velike koristi.
Znanje za društvo
Emina je zasnovala radni odnos na određeno vreme, do 31. avgusta ove godine. Njen jedini učenik će školovanje nastaviti u Brodarevu. Ona će možda ostati bez posla, a njena porodica, beba Lejla i nezaposleni suprug, bez sredstava za život.
- Bliži se kraj školske godine i sve više me pritiskaju razmišljanja o tome da li ću ostati u radnom odnosu. Volim svoj posao iako mi nije nimalo lako da stignem do radnog mesta. Poziv prosvetnog radnika je specifičan i puna sam entuzijazma, ali i strepnje šta će biti sutra. Radim kao da se ništa ne dešava, kao da nema nikakve neizvesnosti, jer Goranu koji je dobro dete želim da prenesem što više znanja, da stekne radne navike, da bi sutra postao čovek koristan našem društvu.
- Emina je mlada, sposobna i obrazovana učiteljica. Maksimalno je posvećena svome poslu i prava je šteta što je u školu došla tek ove školske godine. Vole je u selu ne samo zbog toga što im u Prijepolju kupi lekove, donese potrepštine za kuću, preveze do sela, već i zbog njenog odnosa prema poslu u školi.
Kuda ide srpsko selo sa staračkim domaćinstvima, bez kolevki, bez đaka pešaka i sa školama koje se zatvaraju? "Ni na Istok ni na Zapad", kažu seljani, a priči kraja nema.
