Dva đaka - dva podstanara

Za selo Gradnju, smešteno u centralnom delu Poljanice kod Vranja, meštani kažu da je nekada bilo selo ljubavi i sloge, ali i trgovaca, majstora kovača, albatina (potkivača) i mutavdžija (pravili vreće i predmete od kostreti). Na Građanskoj reci svaka veća familija imala je vodenicu, selo se ponosilo crkvom Svetog Nikole, i ostacima manastira Svete Petke, brojnim popovima i učiteljima koji su tu živeli i dali pečat selu. Zato je Gradnja bila sinonim za uspešne ljude koji su odlazili najviše u Beograd i tamo stvarali svoje profesionalne karijere.

Škola u gradnji: Učiteljica Maja Savić sa dvoje dece Aleksića

Do Gradnje se stiže kada su u centru Vlasa skrene desno uskim asfaltnim putem i stigne do mosta gde počinje Građanska reka. Asfalta ima do škole, potom na nekoliko strana vode putevi sa dosta kamenja koje nanose kiše. Nekad je Poljanica bila srez, a Gradnja posebna opština, ali je 60-ih godina prošlog veka ukinuta.

Izdaja naroda

- Selo je u 19. veku i prvoj polovini 20. veka doživelo prosperitet u svakom pogledu. Bilo je popova, učitelja, pismenih ljudi. Osnovna škola je imala preko 300 đaka i 1.000 stanovnika. Još su Turci govorili onima koji su tražili bolju službu: "Idi u Gradnju, opismeni se pa dođi". Šezdesetih godina prošlog veka u školi nas je bilo oko 50 đaka, od 1. do 4. razreda.

- Danas je njih dvoje iz porodice Aleksić, koja živi kao podstanar u selu. Po najnovijem popisu ima 187 žitelja, ali sumnjamo da ih je toliko. Za 10 godina, između dva popisa nestalo je 20 domaćinstava, broj stanovnika se smanjio za oko 80 žitelja - počinje priču Moma Jović, penzioner koji je rođen u Gradnji, a živi u Beogradu.
 

Iseljavanje iz Gradnje i ostalih sela u Poljanici krenulo je još 1965. godine kada je ukinuta centralna opština Vlase.

- Poljanica je bila opštinsko mesto a sedište opštine je bilo u selu Vlase. Čim je prodata opština Vranjancima, počelo je sve da propada. Nestala je zadruga, koja je ljudima mnogo značila, jer nakupci nisu harali tako da se ne isplati čuvati stoku. Bilo je prave policijske stanice, prave elektrodistribucije i poštene opštinske uprave. Nekoliko ljudi je prodalo opštinu za lične interese, naglašavam prodalo opštinu, izdalo svoj narod i sve je krenulo naopako - sa ogorčenjem priča Moma.
 

Pronevera para

Oronula crkva Svetog Nikole

 

Seoska slava im je 4. maja, a zovu je Todorica. Slavu i tradiciju održavaju i danas. Popa su imali do pre šest godina. Sada im dolazi sveštenik iz Golemog Sela.
 

Beli pop   Pošto su ostali bez sveštenika, predstavnici Gradnje su krajem 18. veka došli u Vranje da traže popa. Pošto nije bilo učenog bogoslova, izbor je pao na Iliju abadžiju, pismenog, bistrog i naočitog mladića.   Bio je zapažen kao pevač narodnih i crkvenih pesama. On se prvo kolebao, a potom je prihvatio ponudu i rukopoložio se za sveštenika. Nosio je belo džube (vrsta kratkog kaputa bez rukava) i bele pantalone, pa su ga seljaci prozvali Beli pop.   Mudar i vešt čovek, pop Ilija je umeo da priđe Turcima, da zadobije njihovo poverenje i nesmetano obavlja verske poslove i uči ljude pismenosti. Njegovi su potomci bili sveštenici i jedan učitelj.

- Dogovorili smo se da obnovimo crkvu i svaka kuća je dala pare, koja koliko je mogla. Sakupili smo tada oko 2.000 maraka. Bile su pare, kupljen materijal i započeti radovi, ali je to sve preko noći palo u vodu. Pop reče da će dok ne počne obnova, pare biti kod njega, na sigurnom. Pare su otišle za crkvu i popovsku kuću u Golemo Selo, a materijal, cement i kreč su bačeni jer su se skamenili. Sada nemamo ni mosta preko reke koji vodi do groblja jer ga je odnela skorašnja poplava - pričaju vremešni meštani Gradnje.
 

Momo Jović

Moma Jović stalno dolazi u rodno selo gde mu živi majka Smiljka, koja je ušla u devetu deceniju života, uvek sa velikom radošću dočekuje svog sina, koji je nakon završene osnovne škole otišao u Sremsku Kamenicu, u Srednju školu unutrašnjih poslova.

- Sada je većina kuća naseljena starijim ljudima, ispisnicima, kako se međusobno u šali nazivamo. Selo oživi za vikend, dolaze svi koji ovde imaju svrtku (svratište). Sade pasulj, beli i crni luk, krompir, paradajz, krastavce. Rodi, dao Bog, i ponekad pretekne - priča Smiljka.

Gradnja je nekada bila poznata po majstorima. Kovačkim zanatom u familiji Jovića bavi se četvrto koleno. Voja i Nastas drže kovačke radnje, Vojin sin Bora nastavlja tradiciju, ali posla je sve manje.
 

Kovač Nastas Jović

 

- Dođe neko ako se polomi motika, otpadne komad od sekire. Ostalo je malo familija na okupu. Jedino kod nas je devetoro, radi se od jutra do mraka, obrađujemo devet hektara plodne zemlje. Imamo poljoprivredne mašine, težak je to rad, ali ne žalimo se - kaže Vojislav Jović iz familije Ramčinci.