Svako treba jednom da bankrotira
Velika hrabrost, odlučnost, istrajnost i pre svega vera u sebe i svoje ideje doveli su da vlasnica izdavačkog preduzeća "Ingliš buk" Lisa Radmila Braun postane uspešna poslovna žena i s pravom ponese epitet "žena zmaj". Rođena je u Srbiji, a zbog ljubavi je u ranoj mladosti napustila rodni Zemun i obrela se u Londonu, postala gospođa Braun i rodila sina Ričarda, ali se isto tako zbog ljubavi prema Srbiji usred bombardovanja vratila u Beograd.
Danas Lisa ima dve adrese, jednu u Srbiji, drugu u Engleskoj, a njeni koferi su stalno spakovani i u pokretu. Srpski govori sa britanskim akcentom, voli cveće, u Krčedinu je podigla vojvođansku kuću i proizvodi zdravu hranu, kod Negotina obnovila rajačke pimnice i pravo vino, na Jelici podiže lekovito etno-selo. Nasmejana i raspoložena Lisa svakodnevno od sedam do 16 sati rukovodi preduzećem, rame uz rame sa svojim radnicima bere paradajz u plasteniku. Životni moto joj je da nikada ne posustaje, već da stalno ide napred.
USUD PESNIKA
- Moje ime je Radmila, ali su me zvali Lalica. Rođena sam u Zemunu 1947. godine, ali sam tu živela šest meseci. Tata je bio glumac i reditelj i prvo smo se preselili u Šabac gde mi se rodila sestra Ljiljana. Posle smo otišli u Prištinu, pa u Banjaluku, Zenicu, Nikšić, Kotor, Loznicu i tako redom. Kako je tata menjao repertoar i mi smo menjali mesto boravka. Imali smo malo, jer sam odrastala u Srbiji posle rata. Ali, svi smo malo imali. Moja generacija se igrala, organizovali smo otvoreno pozorište, mnogo sam se družila, a prijateljstva iz detinjstva i danas traju.
- Zbog mojih studija preselili smo se iz Nikšića u Beograd. Odrasla sam u patrijarhalnoj sredini i bila sam spremna za život u velegradu. U Nikšiću smo u školi nosili kecelje, rebraste debele čarape, ravne cipele, a u Beogradu su se devojke već šminkale, nosile mini suknje, štikle. Tada sam shvatila da su moje unutrašne vrednosti važnije. Inače, pesnik Vladislav Petković Dis, moj je deda-ujak, odnosno rođeni brat moje bake. Njegova kuća kod Čačka je potpuno oronula, nije u vlasništvu naše porodice, a trenutno mnogo novca traže za nju pa sam zasad odustala od kupovine. Želim da je pretvorim u spomen-kuću, mali muzej, da je renoviram i vratim joj izgled iz vremena kada je moj predak živeo u njoj. Da zidove ukrasim slikama iz tog perioda, napravim veliku biblioteku i mesto za predah.
ENGLESKI BRAK
- Sa nepunih 18 godina počela sam da radim u birou za spoljnu razmenu studenata, a prvi odlazak u Englesku mi je doneo i ljubav na prvi pogled.
Svog budućeg supruga građevinskog inženjera Terensa Gordona Brauna srela sam sasvim slučajno. Izašla sam da bacim đubre i srela njega. Pogledali smo se, a pošto je on imao najlepše plave oči na svetu i pošto je bio uporan, za nedelju dana poznanstva smo se venčali. Javila sam roditeljima da smo se venčali, iako su oni to pokušali da spreče.
Postala sam gospođa Braun, a četiri godine kasnije dobili smo sina Ričarda. Kada sam se udala i došla moj nadimak je bio težak za izgovor, zvučao je Lalika, a Radmila je bilo još teže da se izgovori. Suprug me je nazvao Lisa, što je tada bilo retko ime i ostalo mi je. Kada sam dobila englesko državljanstvo u dokumentima je pisalo Lisa Radmila Braun. Muž je radio u jednoj velikoj građevinskoj firmi, a ja u Institutu za mikrobiološka ispitivanja vode. Polako smo otkrivali i kako izgleda brak na engleski način. A, to je značilo da se ustaje u osam, u devet ste već na poslu, a u pet popodne se vraćate kući. Po dolasku se sprema večera, radi u bašti i priprema za sutrašnji dan. Petkom uveče muškarci bi sa društvom išli u pab na bilijar ili snuker, a žene bi se viđale sa svojim društvom. Subotom prepodne smo išli u šoping, a popodne smo posećivali restorane u društvu prijatelja ili rođaka, a nedeljom se sprema kuća i bašta i sve tako. Na to se svodio život u Engleskoj i kad pogledam i saberem prilično dosadno i monotono.
GRAĐEVINSKA FIRMA
- Muž je bio nezadovoljan poslom i zato smo se preselili u Južnoafričku Republiku. Toliko zvezda noću kao u Kejptaunu nigde nisam videla. Nisam imala nikakve predrasude prema ljudima druge boje kože, jer sam rođena u zemlji u kojoj nije bilo rasizma. Jedino sam teško prihvatila to što su starosedeoci teško prihvatali doseljenike.
I pored svih problema kolonijalni život u ovom gradu je predivan. Radila sam u bolnici. Posle dve i po godine života u ovoj zemlji, koji je bio kao u snu, vratili smo se u Englesku. Moje ambicije su bile veće od muževljevih, a on je voleo da radi za druge. Razveli smo se, uzela sam svoju sudbinu u svoje ruke i krenula napred. Imala sam svoju građevinsku firmu.
Kada je postala premijerka, Margaret Tačer povisila je kamatu i sve je stalo. Poželela sam da radim sa Srbijom i doživela debakl. Izgubila sam sve što sam uložila, 600.000 tadašnjih maraka. Bukvalno sam bankrotirala. Naučila sam tada lekciju, da mi se tako nešto više ne ponovi. Nije nimalo lako bilo ponovno stati na noge.
Obilazila sam banke, da bih našla sredstva da obnovim posao, ali kad bankrotirate, ne možete da budete direktor deset godina i da imate račun u banci. Nisam odustajala i posle kucanja na mnoga vrata jedna su se ipak otvorila. Trebalo je naći banku koja će zbog mene biti spremna da prkrši zakon kako bi mi odobrila kredit. Našla sam čoveka koji je bio spreman da mi pomogne, Dejvida Tehlora, direktora Barkli banke i krenula. I otada je put krenuo uzbrdo.
KRIJUMČAR KNJIGA
Antistres naselje"U selu Tijanje, na planini Jelici, nadomak Guče, kupila sam sedam hektara zemlje. Nameravam da tamo izgradim etno antistres naselje sa 12 apartmana. To je odlična prilika za razvoj celog kraja, opuštajući se u prirodi, gosti će se hraniti zdravom hranom koju proizvode poljoprivrednici iz okolnih sela. Imamo lepu zemlju, bogatu prirodnim resursima i građevinskim znamenitostima i takve vrednosti bi trebalo što bolje iskoristiti". |
- Imala sam malog sina i majku koja je živela sa mnom i počela je borba za egzistenciju. I dan-danas kažem da treba da svako od nas bankrotira jer vas to nauči pravilima posla. Englezi imaju divnu izreku da se zapravo plašimo svog straha, zato se ja bojim samo Boga i bolesti i trudim da ne uradim ništa loše. Naišao mi je posao za zastupništvo Oksforda u Srbiji. Knjige su krenule, posao sa letnjim školama za decu u Engleskoj...
- Od 1996. godine radim u rodnoj Srbiji gde je moja firma postala prvi eksluzivni distrubuter jedne inostrane izdavačke kuće na prostoru bivših jugoslovenskih republika "Oxford University Press" i udžbenika ove izdavačke kuće za učenje engleskog jezika. U to vreme bile su sankcije pa sam u početku knjige krijumčarila u gepeku automobila, ne znam ni sama koliko sam puta kolima proputovala od Engleske do Srbije i nazad. U početku sam kao dekoraciju donosila i sitno posuđe i porcelan kojima sam želela da naglasim engleski duh i ukrasim izlog. Međutim, ispostavilo se da je porcelan izazvao divljenje i interesovanje kupaca, prolaznici su zastajali više zbog posuđa nego zbog knjiga, tako je otvorena i prodavnica "English pot" u Balkanskoj ulici. Imam mnogo poslovnih planova zaista, moj moto je da nikad ne stajem.
ODBORNIK U LESTERU
- U vreme dok sam studirala biznis na Lester univerzitetu počela sam da se zanimam za politiku. I za nekog ko potiče iz naših krajeva bilo je prirodno da se priključim laburistima. Kada se iz ove partije izdvojila Socijaldemokratska partija Dejvida Ovena, prišla sam njima, a 1983. izabrana sam za odbornika u Veću okruga Lester. I danas čuvam pismo Dejvida Ovena u kojem mi on čestita na pobedi. Oduvek sam bila avanturista. U Engleskoj sam se potpuno integrisala. Najveća Krčedinka sam u Krčedinu, jer ne možete drugačije. Gde god dođete ne možete samo da uzimate, već da dajete. Trudila sam se da pružim. Englezi ne vole da se osećaju da je neko došao da izvuče iz njihove zemlje, ako se pokaže da želite da radite kod njih, da pokažete pripadnost i interesovanje, onda će vas prihvatiti. Nisam imala osećaj da sam stranac, govorila sam engleski kao Englezi, nisam imala nikakav akcenat. Iako smatram da imam dve domovine, sada se lepše osećam u mojoj Srbiji, jer Srbija je lepa zemlja i volim ljude u njoj. Naravno ne sve.
- Na mestu gde se nalazila stara vojvođanska kuća, sazidana još 1901. godine, podigla sam istu takvu, sa ogromnom kuhinjom u starinskom stilu, dovoljno velikom da se u njoj pripreme ukusni obroci za više od stotinu gostiju. Odlučila sam da gajim samo zdravu hranu, bez upotrebe pesticida i veštačkih đubriva. Svetski trend je povratak prirodi i zdravom životu, zbog čega ću baš ovde, na plodnoj sremskoj zemlji, proizvoditi ekološki zdravu hranu. Sadim voće i povrće, a sledeće godine planiram i kupus.
Cvet za zmajaUdruženje poslovnih žena je "Cvetom uspeha za ženu zmaja" nagradilo Lisu Braun za entuzijazam i rad na kulturnom i poslovnom povezivanju njene dve domovine, Srbije u kojoj je rođena i danas živi, i Engleske u kojoj je decenijama veoma uspešno poslovala. Svoje članstvo u tom Udruženju ona objašnjava namerom da pomogne koleginicama iz seoskih područja, ženama koje sve češće same izdržavaju svoje porodice baveći se seoskim turizmom, proizvodeći hranu i izrađujući suvenire.
|
