Zavičaj sanja u Pertu

Tek treći put za 22 godine, koliko živi u Australiji, rođeni Zrenjaninac Branko Petrović, stigao je u svoj grad, da obiđe roditelje Đorđa i Jelu sa suprugom Danijelom, Italijankom i petogodišnjom ćerkicom Sofijom.

Srećni: Danijela, Branko i Sofija

 

- Sanjao sam dugo o ovom dolasku, jer sam daleko. Supruga je bila pre šest godina prvi put sa mnom nakratko, samo da bi upoznala moje roditelje, a Sofija je sad prvi put - kaže Branko i dodaje kako je upoznao suprugu Danijelu.

- Upoznali smo se u Adelejdu, gde sam živeo kod tetke, kod koje sam početkom 90-ih došao u posetu, a onda odlučio da ostanem. Onda smo 1999. godine odlučili da živimo zajedno, naredne se venčali, a 2008. dobili Sofiju, mezimicu... Inače, Danijela je rođena u Torinu, sa četiri godine njeni su se doselili u Adelejd, a interesantna je i njihova životna priča, jer su se upoznali u Libiji, koja je bila italijanska kolonija. Njen otac je tamo radio neke projekte, a i majka je takođe tamo službovala. Onda su se vratili u Italiju i kasnije krenuli u Australiju.

Branko Petrović, pisac, muzičar, umetnički fotograf, početkom 90-ih, u vreme kada je krenuo ratni vihor, otišao je i skrasio se u dalekoj Australiji.

- Prvo me je drugar na radiju, jedne noći dok smo vodili noćni program, pitao da li negde u inostranstvu imam neke rođake, prijatelje... Rekao sam da imam tetku u Australiji... "Pali, bre, onda, šta čekaš..." Te njegove reči odzvanjaju mi i dan-danas, a onda kao da su napravile zemljotres među mojim mislima... Rekao sam roditeljima: Ja odoh kod tetke u Australiju, pa kako mi bude, a vi, ako hoćete, ajte sa mnom... Tada sam prvi put video oca kako plače, danima je suze lio, a evo i sada je isto. Kaže sada plače od sreće, jer je Sofija, njegova unuka, pored njega... Period odlaska na drugi kontinent, prihvatanje drugačijih navika življenja, prošao sam kao i svi gastarbajteri, otišao sam na tri meseca na dobijenu turističku tromesečnu vizu, a kada je ona brzo istekla, muvao sam na sve načine da se ona produži. Malo ilegale, pa započeti postupak dobijanja papira - kaže Branko i dodaje:

- Iskoristio sam to, završio tamo visoku školu u struci, i sada sam uspešni menadžer u kompaniji koja se bavi distribucijom medicinske opreme, ali pre svega pisac i muzičar...

- Period kada sam upoznao šarmantnu gospođicu iz Italije, može se označiti kao moje ponovno rađanje i početak pravog života, najpre u Adelejdu, a sada poslednjih desetak godina u Pertu. U međuvremenu, dok se Danijela stručno usavršavala, živeli smo nešto više od godinu dana u Holandiji... Lep period, zaista sam uživao u zemlji lala, dok je Danijela marljivo učila i radila. Ja sam pisao, fotografisao i svirao bluz... Banatska prašina čvrsto je urezala svoje mene u ovog 46-godišnjeg sredovečnog pustolova, tj. mene i bluz mi nikada duši ne da mira - naglašava pisac drame o Milošu Crnjanskom, koja se sa velikim uspehom dugi niz godina izvodi u pozorištu u Pertu.

- Bio je to poziv australijskog multikulturnog centra i inicijativa profesora Borisa Radmilovića, koji predaje dramu na univerzitetu u Pertu. Trebalo im je nešto na srpskom jeziku i ja sam se upustio u zanimljivu pustolovinu, pronikao u srž biti Miloša Crnjanskog i mislim da sam se na kraju izborio. Nekoliko sjajnih glumaca, neću da ih imenujem, jer neću se setiti svih imena, pa će se neko možda i naljutiti, besprekorno su izneli sve moje zamisli u drami. Uspešno je igrana i dobila je odlične kritike... Jednostavno to je bio moj dug prema Milošu Crnjanskom, prema Srbiji, mojoj otadžbini... Mada, moram to da naglasim, muzika je moj favorit, samouki sam svirač gitare, saksofona, trube, bubnjeva... ali to baš volim i to sam ja - kaže Branko.

Sledeće godine, nakon džez festivala u Novom Sadu, napraviću izložbu fotografija, koje ću snimiti na festivalu i objaviti ih u nekom prostoru blizu Dunava - veli Petrović.