Šampion u bojadžijskoj radnji

Filozofi bi rekli ako si talenat ne moraš ni to biti. Talenti obećavaju. Dragan Vasović iz Užica imao je ne samo talenat nego je i na treningu, i na takmičenju, na fakultetu, na svakom poslu bio fanatičan radnik. Bio je juniorski prvak Beograda u skoku udalj, juniorski prvak Jugoslavije u troskoku u Splitu 1972. godine, pobednik Kupa Jugoslavije u skoku udalj u Osijeku...

Dragan Vasović, atletičar, pravnik, bojadžija

 

Najbolji rezultat u karijeri postigao je 1973. godine na stadionu JNA pobedivši sa 7,51 metrom i tako postao kandidat za Olimpijske igre u Montrealu. Do olimpijske norme mu je nedostajalo samo 19 centimetara. Nije je ispunio, jer je 1974. na treningu povredio kičmu i nogu kad je poslužitelj lupio vratima. Na leđima je imao 240 kilograma i pogledao je unazad. Presekao ga je bol u leđima, bacio je tegove i oni su provalili parket.
 

U deliću sekunde sav talenat, višegodišnji trud i rad, reke znoja, svi snovi su se raspršili kao mehur sapunice. Za to narod kaže - nije mu se dalo.

Baraka za beskućnike

- Rođen sam 1953. godine u Titovom Užicu od oca Joviše, bojadžije, i majke Lepe, službenika na železnici. Osnovnu školu i poznatu užičku gimnaziju završio sam u rodnom gradu. Kao učenik trećeg razreda gimnazije počeo sam da treniram atletiku.

Na času fizičkog vaspitanja u patikama šangajkama sa 12 metara zaleta, što je vrlo kratak zalet, skočio sam 6,55 metara. Posle godinu dana treninga bio sam drugi na juniorskom prvenstvu Beograda, drugi na finalu kupa Srbije u Šapcu, četvrti na finalu Kupa Jugoslavije u Osijeku, pobednik Šumadijskih atletskih igara, sedmi na prvenstvu Jugoslavije za seniore iako sam bio junior. Treći na tom takmičenju 1971. godine bio je Nenad Stekić, moj veliki prijatelj, koji je 1975. godine skokom od 8,45 metara postao evropski rekorder.

Na crkvenom venčanju

- Kad sam bio učenik četvrtog razreda užičke gimnazije svake srede sam putovao u Beograd na kontrolne treninge u Partizan. Opravdanja mi je pisao Franjo Mihalić, sekretar kluba, inače osvajač srebrne olimpijske medalje u Melburnu 1952. godine. Moj razredni starešina Branko Marković, navijač Partizana, čuvao ih je sa posebnom pažnjom i ljubavlju.

- Sa trenerom Božidarom Neškovićem i još troje atletičara bio sam u Zagrebu 1971. godine na državnom prvenstvu za seniore. Kad smo doputovali u Zagreb u večernjim satima, naleteli smo na demonstracije u kojima je učestvovalo preko 100.000 ljudi protiv države, a predvodili su ih tadašnji rukovodioci Hrvatske Savka Dabčević Kučar i Mika Tripalo. Večerali smo u bašti jednog restorana.

- Na balkonu je svirao kamerni orkestar. Kad je konobar posle završene večere doneo račun, naš trener Nešković je od konobara zatražio bokal hladne vode i peškir. Umočio je peškir u vodu i stavio ga na srce. Novac koji je bio predviđen za smeštaj i hranu za tri dana boravka u Zagrebu otišao je za jednu večeru, jer je u računu bio "doplatak za Srbe".

U Zagrebu smo tri noći prespavali u baraci Crvenog krsta na železničkoj stanici u kojoj je bilo mesta za 200 beskućnika. Hranili smo se na veresiju u Maksimiru u restoranu jednog Srbina. Srećom imali smo povratne vozne karte.

Skok u cokulama

- Po završetku atletske karijere igrao sam fudbal za nižerazredne klubove iz Užica i okoline. Igrao sam centarfora, a 1979. godine bio sam najbolji strelac lige iako sam igrao samo u jesenjoj polusezoni. U vojsku odlazim 1980. godine. Na prvenstvu Jugoslovenske ratne mornarice u luci Lora u Splitu skočio sam 7,00 metara u vojničkim čizmama i postavio rekord koji nije oboren do raspada Jugoslavije 1991. godine.
 

- Višu trenersku školu sam upisao 1981. godine u Beogradu, i kao student druge godine u jesen 1982. počeo sam da radim kao trener u Atletskom klubu Titovo Užice. Klub je bio siromašan, a uprava kluba nije bila zainteresovana za napredak atletičara pa su treneri bili prinuđeni da sakupljaju dobrovoljne priloge da bi vodili decu na takmičenje. Godine 1983. vodio sam 12 atletičara dobrovoljnim prilozima sakupljenim od građana na prvenstvo Jugoslavije u Mariboru.

Uprava kluba, nezadovoljna što vodim decu na takmičenje, sazvala je hitnu sednicu da nas isključi iz kluba, ali su nas spasli atletičari. Njih oko 30 pripretilo je da će napustiti klub i oni su odustali od svoje namere. Da bi mi se osvetili članovi uprave odbijaju da mi isplate honorar za rad u klubu. Podneo sam tužbu Opštinskom sudu u Užicu. Na sudu su svi lažno svedočili da navodno nisu doneli odluku o mom prijemu u klub izuzev Dragomira Žunića, sekretara kluba. Na sudu je utvrđeno da klub ne postoji kao pravno lice, pošto je MUP izdao uverenje da ne raspolaže zapisnikom sa osnivačke skupštine kluba. Kasnije su atletičari i mi treneri osnovali atletski klub Sloboda.

Jogunasti klub

- Moja skakačica Lidija Ivljev, koja je iz rodnog Bora došla u Užice da bih je ja trenirao, bila je pobednik Kupa Srbije za juniorke sa rezultatom 5,38 metara, a Dragan Ristović, koji je kasnije izgubio život u građanskom ratu na ratištu u Slavoniji, bio je juniorski prvak Jugoslavije. Odbio sam naredbu Socijalističkog saveza opštine Užice da se spoje dva atletska kluba - Sloboda i Mladost.

- Čelnici sporta u gradu nezadovoljni odlukom uprave Slobode prestaju da daju novac za rad kluba. Tako sam objavio oglas za milostinju u lokalnom listu "Vesti" i beogradskom "Sportu" u kojem sam pozvao građane da dobrovoljnim prilozima pomognu klub. Građani su se masovno odazvali i klub je nastavio da radi.

- Sportski moćnici zabranili su rad kluba 1988. godine. Sazvana je sednica sa predsednicima radnog naroda i socijalističke omladine i doneta je odluka o zabrani rada kluba sa samo jednom rečenicom: "Zabranjuje se rad Atletskog kluba Sloboda." Protiv Zorana Jovičića, koji je potpisao zabranu rada kluba u svojstvu nenadležnog lica, podneo sam krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenog položaja.

- Od tužilaštva sam dobio odgovor da nije učinjeno krivično delo i predmet je arhiviran. Atletskom klubu Sloboda je uskraćeno pravo na privatnu krivičnu tužbu. Mladost je primljena u SOFK umesto Slobode i time je dobila sredstva koja su trebala da pripadnu klubu u kome sam bio. Sloboda je bila jedini klub u Srbiji i Jugoslaviji čiji rad je zabranjen.

- Odluku je doneo nenadležni organ - Opštinski komitet Saveza komunista, iako je rad kluba moglo da zabrani Ministarstvo unutrašnjih poslova i to samo u dva slučaja - ako je rad kluba bio usmeren protiv ustavnog i državnog uređenja i ako broj članova kluba padne ispod pet. Ni po jednom ni po drugom osnovu nije bilo uslova za gašenje kluba, ali to je trebalo onima koji su forsirali Atletski klub Mladost.

Zanat iz Vizantije

- Uvek sam bio žedan istine. Bolele su me tuđe, isto kao i moje muke pa sam u jednom periodu radio i kao novinar. Godine 1991. bio sam u redakciji užičkog "Odjeka", a 1994. bio sam urednik sportske rubrike "Užičke nedelje". Povremeno sam pisao za beogradske medije.

- Posle zabrane Atletskog kluba Sloboda nastavio sam studije i diplomirao sam na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sa Mirjanom Trmčić sam se oženio 1993. godine i zajedno smo radili u advokatskoj kancelariji sve do 1998. godine. Tada napuštam advokaturu i prelazim da radim u zanatsku bojadžijsku radnju svojih roditelja da bih nastavio porodičnu tradiciju.

- U radnji radim sa majkom Lepom. Moj pokojni otac Joviša, koji je vodio radnju i posao sve do svoje smrti, bio je član Nacionalne službe generala Milana Nedića, a ujak Miloš Vidić, zvani Doktor Rupeljevo, bio je član Kraljeve vojske đenerala Draže Mihailovića. Zato sam i imao problema u atletskom klubu. U bojadžijskoj radnji, koja radi od 1948. godine, našao sam duhovni mir.

- Rad sa mušterijama koji žive od svoga rada i prkosno se bore sa svim nedaćama koje im nameće ovo tranziciono vreme pričinjava mi zadovoljstvo. Pratim ove letače i preletače po političkim strankama i moram priznati da nikada nisam bio ni u jednoj stranci.

Član sam Stranke sopstvene savesti. Mogao bih da se bavim politikom, ali mi kućno vaspitanje to ne dozvoljava.

- Bojadžijski zanat postoji 2.000 godina. Prve bojadžije u istoriji bili su Feničani koji su boju pravili od morskih algi i ta boja je bila purpurnoplava. Na ove prostore bojadžijski zanat je stigao u doba Nemanjića iz Vizantije. Vuna se boji u kazanima, kančel po kančel, preko drvene motke se provlači gore-dole kroz rastvor boje i sumporne kiseline.