"Srbiji je potreban čudotvorac"

Po obrazovanju doktor, a po vokaciji aforističar i satiričar, Slobodan Simić već oko tri decenije leči svoje čitaoce, a pacijente nešto manje. Odrastao je u erskoj prestonici. Svojom oštroumnošću, dubinom misli i kritičkim razobličavanjem ružne stvarnosti pokazuje da je Erama tesno u sopstvenoj koži. Dotakli smo dno, ali dno se pomera, pa Simić istrajava u borbi protiv različitih zala i bolesti.

Slobodan Simić, psihijatar, aforističar i satiričar

Do kraja godine trebalo bi da izađe knjiga njegovih izabranih aforizama u izdanju Agore sa oko 600 aforizama, jer što reče aforizam: "Satiričar je jedina moguća karijera u Srbiji."

Šta je sa srpskim intelektualcima? Da li su razočarani ili su odlučili da se bore ćutanjem?
- Srpski intelektualci su vrlo heterogena skupina. Jedan broj se aktivno uključio u politiku i vlast na svim nivoima i zdušno bodre svoje političke opcije. Drugi su se o svom jadu zabavili i bore se da prežive u zemlji gde inteligencija nije na ceni. Najčešće su razočarani i ćute, i kako mi izgleda, ostaće razočarani, jer ova zemlja je sistemska greška i tu nema pomoći. Ali ima jedan aforizam Vuka Karadžića koji kaže: "Ako svako uradi što je do njega, neće narod propasti". Dakle, neka svaki intelektualac, i svaki građanin, uradi svoj deo posla, pa se možda i pomerimo sa mrtve tačke.

Imate li više pacijenata ili čitalaca?
- Nadam se da imam više čitalaca, mada … mrtva trka! Šalu na stranu, zahvaljujući stručnim priručnicima koje sam priredio "Sve o depresiji" i "Sve o narkomaniji" ujedinio sam i čitaoce i pacijente.
 

U kakvom je stanju nacija?
- U suštini svi su razočarani. Ništa nije kako smo se nadali, sve je propalo u šta smo verovali. Generalna apatija. Kaže aforizam "Narod neće umreti od gladi. Pogađajte dalje."

Da li je Srbija okupirana depresijom ili liberalnim kapitalizmom?
- Kaže aforizam "Mi nismo tražili ceo kapitalizam. Samo njihove plate!" i otprilike na toj osnovi se i razvila većina depresija. Kombinacija velikog i nerealnog očekivanja od kapitalizma i surove realnosti, rezultira periodičnim depresivnim reagovanjima. Ali naši ljudi su otporni. Naročito su navikli na nesreću. Tako da se, eto, prilagodismo i na taj kapitalizam.

Peti oktobar je probudio nadu i na kraju izneverio očekivanja.
- Trenutno postoji krhka nada, jer je ljudski nadati se da će najzad biti bolje. Dugo su trajali beznađe i apatija i mnogi se sada nadaju poboljšanju i promeni tog stanja. Nažalost, mi smo vrlo siromašna i preterano i neodgovorno zadužena nacija i takvi ćemo ostati dugo, dugo. Ali nada je dobra stvar. Samo da ne bude kao u mom aforizmu "Nada nam nije umrla. Eno je dole na psihijatriji".

Ko su u Srbiji ribari ljudskih duša?
- Uvek je bilo i biće potrebe pojedinaca da pronađu duhovnu utehu u nekom bajkovitom verovanju, bilo da je to verovanje religijsko, teološko ili čak nacionalno. Mnogo smo mi nepoverljivi, sumnjičavi, pa uzgred i nedisciplinovani, za neko ozbiljno versko učenje i bilo čiju teološku disciplinu i kanon. Više nikom i ni u šta ne verujemo. Verovatno loše iskustvo, uz urođenu odbojnost ka redu i pravilima. Veliki broj Srba se izjašnjava kao pravoslavci a da gotovo ništa ne znaju ni o svojoj Crkvi ni o svojoj veri. Sve mi se čini da se kod nas niko nije i neće naročito naribariti duša.

Da li je Užice sačuvalo erski duh?
- Sreća je da erski duh ne zavisi od Užica nego od Užičana. A Ere su uvek imali taj svoj specifičan duh, to iskričavo vrcavo komentarisanje, vrlo često i podsmešljivo i podrugljivo, ali baš zato ersko. Zahvaljujući toj tradiciji Užice je dalo sjajne aforističare i satiričare, od kojih bih izdvojio legendarnog Rada Jovanovića, po mnogima našeg najboljeg aforističara, i prerano preminulog velikog talenta Vladana Sokića. Uskoro će se pojaviti knjiga "Erski aforizmi", gde sam izabrao aforizme 17 autora užičkog kraja. Sada je srpski aforizam čarobna lampa za nemirni erski duh.

Hteli ste da studirate književnost, a sada radite kao psihijatar koji u slobodno vreme piše aforizme i satiru. Šta biste predložili mladim ljudima?
- Bilo koji posao da odabere mlad čovek, jedino je bitno da tim poslom bude zadovoljan, jer će ga raditi ceo život. A život je jedan, što je bezbroj puta eksperimentalno dokazano. Što se mene tiče, kad bi se od pisanja moglo živeti, ja bih verovatno bio profesionalni pisac. Ali takvo zanimanje u Srbiji ne postoji, pa sam ja psihijatar koji piše iz hobija. U suštini, zajednički imenitelj tih različitih poslova je bolest. Na jednoj strani to je bolest društva, na drugoj bolest pojedinca u tom društvu. Kad se sve sabere, ja sam neka vrsta globalnog srpskog lekara. Što se tiče lečenja, mnogo bolje rezultate postižem sa pojedincima. Za lečenje našeg društva potreban je neki čudotvorac.

Ima li nam spasa?
- Ne treba paničiti. Kasno je.