Boris Spremo u kući slavnih
Kao nagradu za višedecenijski izuzetan rad u foto žurnalizmu, u kanadsku novinarsku kuću slavnih (Canadian Nenjs Hall of Fame) protekle sedmice "uveden" je naš poznati fotoreporter Boris Spremo.
U vreme kad je bio aktivni fotoreporter, za one koje je "slikao" bila je to izuzetna čast. U branši ga nazivaju jednim od najbrilijantnijih fotoreportera "Toronto Stara", dnevnih novina u kojim je radio duže od 30 godina. Mi samo dodajemo da je sa najvećima, u bilo kojoj profesiji, najjednostavnije sarađivati: suvi profesionalizam, brzina razmišljanja, ljubaznost i pristupačnost. Sa Borisom Spremom razgovarali smo za "Vesti" o karijeri, nagradama, porodici.
Gospodine Spremo, šta vam znači ova nagrada?
- Kad sam dobio orden "Order of Canada", (1997) mislio sam to je kruna svih nagrada koje sam dobijao u životu. Međutim, to je nagrada države. Ovo je zaista kao šlag na torti, ovo je novinarska nagrada, najveće priznanje meni i mom radu, jer dolazi od struke. Naravno da sam srećan što sam u društvu najvećih imena kanadskog žurnalizma - kaže naš sagovornik.
Šta je bilo presudno da ostvarite ovako uspešnu karijeru?
- Svoj život sam posvetio poslu u kojem je bilo i lepih i teških momenata. Čovek mora da voli ono što radi, a ja nikad nisam gledao na sat i čekao kraj šihte. Uvek sam sam razvijao film, birao sliku i svoj proizvod u potpunosti završavao, pa tek onda išao kući. Bilo mi je jako važno da sam ja bio zadovoljan onim što sam uradio. Takođe, nikad se nisam ponašao nadmeno kad sam radio. Nisam se pravio važan zbog legitimacije koja mi je dozvoljavala da budem na raznim mestima i sa važnim ljudima. Uvek sam samo radio svoj posao. Neko i nešto sam bio samo za sebe lično i za svoju familiju. Inače, uvek sam imao podršku svoje supruge Ike sa kojom sam 57 godina i sa kojom imam četiri kćerke. Mojoj Iki treba dati priznanje "Order of Canada" jer je, praktično, sve kćerke ona izvela na put i nikad se nije žalila.
Koja vam je najdraža fotografija i kakve vas uspomene za nju vežu?
- Dok sam još bio "freelance" fotoreporter dobio sam prvu nagradu za fotografiju kanadskog atletičara na igrama Komonvelta. Proglašena je ta moja fotografija "slikom meseca" za Canadian Press i sve novine u Kanadi su je koristile. Zanimljivo je da sam pre dve godine dobio pismo iz Saskatuna (glavnog grada provincije Saskačevan) od tog istog atletičara, sada je direktor bolnice, u kojem me pita za dozvolu da tu moju fotografiju stave u muzej u tom gradu. Naravno da
nisam imao ništa protiv. Takođe mi je izuzetno draga fotografija na kojoj supruga ubijenog senatora Roberta F. Kenedija, Etel, sutradan po sahrani, sa sinom stavlja ružu na njegov grob. Nijedan američki fotoreporter nije imao sliku sa groba tog dana. A evo kako sam je ja snimio. Ispratio sam sahranu Roberta Kenedija, ali sam razmišljao da će svi imati manje više slične fotografije, pa sam se pitao šta bih ja mogao drugačije da uradim? Odlučim da sutradan ujutro rano odem do groblja i negde u blizini groba sačekam udovicu da dođe i da je slikam. Poranio sam, nikog nije bilo od medija, ali kako je jutro prolazilo, polako su se skupljali novinari i fotoreporteri. Dođu iz obezbeđenja i kažu nam da moramo da idemo, jer porodica želi privatnost. U međuvremenu, reke ljudi su obilazile grob, s jedne strane ulazili, sa druge izlazili iz groblja i ja odlučim, kada sam ostavio kamere u auto, da sa jednim fotoaparatom stanem u red među te ljude i sačekam da Etel Kenedi dođe. Dva sata sam tako obilazio grob u redu sa drugim ljudima i oko 11 ujutro pojavila se Etel Kenedi sa sinom, oboje su klekli i položili ružu na grob. Za tu sam fotografiju dobio drugu nagradu na konkursu "Slika godine" u Americi. U ovoj profesiji treba da ste snalažljivi, dovitljivi i da rešavate sve probleme i nedoumice u letu. Jednostavno, morate biti brži od onog što se dešava.
Penzionisali ste se pre 12 godina. Šta je razlika u poslu kojim ste se bavili, danas i u danim kada ste aktivno radili?
- Definitivno je to tehnologija i kako se u tom svetu sve brzo menja. Kad sam otišao iz "Stara" još su radili pola na digitalnim kamerama, pola na filmu. Danas su kamere igračke, sve imaju u sebi, nekako mi ove digitalne kamere nisu takav izazov kao što je bio film i mračna komora. Jer, u moje vreme morali ste biti i tehnički obrazovani, koliko sam samo puta sam razvijao svoje fotografije, morao sam da znam kako to sve funkcioniše. Danas je sve na kameri namešteno, ali ipak verujem da i dalje najbolje fotografije prave oni najtalentovaniji. Još uvek je važnije ko drži kameru u ruci nego koliko ona košta!
Bogata biografija
Boris Spremo je dobitnik 285 međunarodnih i kanadskih nagrada za svoj rad u karijeri dugoj četiri decenije. Rođen je u Rijeci 1935. ali je detinjstvo i ranu mladost proveo u Beogradu gde je upoznao glad i bedu i kako sam kaže "očeličio". U Kanadu je stigao 1957. i prvo je radio kao "slobodnjak", potom u "Globe and Mail"-u, a od 1966. do kraja karijere u "Toronto Staru", najčitanijem dnevnom listu u Kanadi.
Zadaci su ga vodili na razne strane sveta gde je pratio ratove, suše, političare, sahrane, zvezde šou biznisa. Slikao je poznate i moćne: Džordža Buša, Gorbačova, Jeljcina, Fidela Kastra, Šarla de Gola, kanadskog premijera Pjera Trudoa, Žaklinu Onazis, glumce od Elizabet Tejlor do Opre Vinfri, muzičare od Bitlsa do Brusa Springstina, sportiste od Mohameda Alija do Elvisa Stojka (kanadskog klizača)...
Mnoge njegove najbolje fotografije su one iz ratnih zona, a bio je u Vijetnamu, u Grenadi nakon invazije američkih trupa, u Severnoj Irskoj, Izraelu, Iraku. Fotografisao je tri olimpijade (i onu u Sarajevu), sušu u Africi, prve Panameričke igre, venčanje princa Čarlsa i princeze Dajane, Dajaninu sahranu; gotovo je nemoguće pobrojati gde je sve bio i šta je sve zabeležio okom kamere Boris Spremo, legenda foto novinarstva u Kanadi.
