Moja prabaka, srpski Šindler
Leonard Rašica, potomak heroine Diane Budisavljević, Austrijanke koja je spasla 12.000 dece iz ustaških koncentracionih logora, primio je u petak Orden carice Milice iz ruku patrijarha Irineja. Rašica je došao iz Brazila kako bi u ime prababe primio ordenje, ali i dalje istraživao njeno herojstvo, kada je u sred najžešćih zločina ustaša tokom Drugog svetskog rata, iz Jasenovca i ostalih logora spasla decu čija bi sudbina najverovatnije bila ustaška kama.
- O Dianinom podvigu znamo najviše iz njenog dnevnika. Rodila se u Austriji kao Diana Obekser i udala za hirurga Julija Budisavljevića. On je došao da radi u Zagreb kao profesor hirurgije na Univerzitetu u Zagrebu, gde ih je zatekao rat. Diana je ubrzo po formiranju NDH saznala od svoje kućepaziteljke i pralje za koncentracione kampove gde se muče i ubijaju žene i deca. Odlučila je da nešto mora da uradi - prepričava Rašica kako je njegova prababa počela da spasava decu.
Kartoteka i u ZagrebuPodaci o deci spasenoj iz ustaških logora i dalje postoji. To su danas već starci i starice u poodmakloj dobi, od kojih većina nema pojma o svom poreklu. Kako kaže Rašica, komunističke vlasti nakon otimanja kartoteke koju je vodila tokom rata, nisu je uništili. Prema podacima do kojih je došao, ona se i dalje nalazi u arhivu u Zagrebu. |
Prvo je pokušala da spasi decu iz logora preko važnih ljudi u NDH, Eugena Dida Kvaternika, doglavika Ante Pavelića i Andrije Artukovića, ministra u NDH.
- Bila je uporna, zvala ih je, dolazila u njihove kancelarije, ali je nisu primili. Pretili su joj hapšenjem ako sa tim nastavi. Tek je kod Kamila Breslera, ministra zdravlja NDH, našla nešto razumevanja. Probala je i kod nadbiskupa Alojzija Stepinca da organizuje spasavanje dece, ali nikakvu pomoć nije dobila. Od nemačkog oficira Alberta fon Kocijana je dobila dozvolu da može ući u koncentracione kampove NDH - objašnjava Rašica.
Tada počinje prava borba za živote mališana. Komandante ustaških logora počela je da ubeđuje da joj predaju srpsku decu kako bi im obezbedila smeštaj. Vjekoslav Maks Luburić, zloglasni komandant Jasenovca, ostavljao bi je po ceo dan da ga čeka, ali je svojom upornošću uspela da ga nekako ubedi da mu poveri srpsku decu iz logora.
- Za njega je u dnevniku napisala da je bio vrlo zao čovek. Davao joj je po 50, pa po 20 dece. Bresler je obezbedio da budu smešteni na Institutu za gluvu decu i donarao je krevete. Ona je skupljala novac kako bi im se kupila hranu i garderobu. Nešto pomoći pružio je i hrvatski Crveni krst. Bila je svesna da može biti ubijena zbog toga što čini, ali nije odustajala - prepričava dramatične događaje njen praunuk.
Hrabra Austrijanka je, kako bi posle rata deca mogla da ponovo nađu roditelje, pravila kartoteku za svakog od njih, a ukupno ih je spašeno oko 12.000. Svako od njih je bilo fotografisano, obeleženi lični podaci i znakovi raspoznavanja, posle čega su davani hrvatskih hraniteljskim porodicama ili poslati u domove.
"Luda žena" za Gestapo
Diana sa ćerkama
Hranu za decu prikupljali bi kod njenog supruga na klinici. Ljudi koji su hteli da pomognu pravili su se da idu kod njega na pregled i onda ostavljali hranu, odeću, novac.
- Gestapo je jednom pitao šta radi, ali su zaključili da je u pitanju "luda žena" i ostavili je na miru - kaže Rašica. |
Odmah posle rata, 1946. godine tadašnja Ozna i i Ministarstvo socijalne politike Hrvatske oduzimaju od nje kartoteku sa podacima.
- Bila je vrlo uznemirena kada su joj uzeli podatke o deci. Koliko znamo, roditelji dece nisu od vlasti obavešteni gde se ona nalaze. Čak i deset godina posle rata dolazili su joj roditelji koji su je pitali da li nešto zna o njihovoj deci, ali na žalost nije mogla da im pomogne. Ja sada želim da nađem neku od dece koje je moja prababa spasila - završava Rašica.
Misterija u porodiciČlanovi porodice hrabre Austrijanke decenijama nisu želeli da govore o njenom delu. I dan-danas vlada postoji veo misterije oko toga. Nakon rata porodica se rasula širom sveta, a Dianina starija ćerka Jelka, čiji je Rašica potomak, otišla je da živi u Brazil. Silvija, ćerka druge Dianine ćerke Ilze živi u Zagrebu i ona je objavila dnevnik svoje bake koji je vodila tokom rata i koji je jedini dokument koji je sačuvao sećanje na dramatične događaje i spasavanje dece.
Ona međutim neće da priča o ovim događajima iz Drugog svetskog rata, ali ni da se vidi sa ostalim članovima porodice. To je, kako kaže Rašica, neka tajna u porodici o kojoj neće da pričaju, pa decenijama niko u porodici nije govorio o podvigu ove hrabre žene. Rašica je do prvih podataka došao kada je njegova baba, a Dianina ćerka Jelka doživela moždani udar 2002. godine. Tada je među njenim stvarima našao isečak iz zagrebačkih novina iz 1980. godine na temu Dianinog hrabrog podviga.
Grobnice pune bezimene deceU svom dnevniku 10. jula 1942. godine, povodom posete logoru Stara Gradiška, Budisavljevićeva je zapisala da su neka deca već pre bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati u logoru te da su umrla tamo kao nepoznata, bezimena deca.
|
