Sumorno Kosovo: Život bez posla i zimnice

Diplomatska ruka Martija Ahtisarija, oca nezavisnosti Kosova, kada je crtala granice srpskih opština čini se da je zadrhtala kod Plemetine i Prilužja, pa su ta dva mesta u kojima živi više od 2.000 Srba stopljena u većinsku albansku komunu. Na putu između Mitrovice i Gračanice, južno od Ibra, Prilužje sa oko 700 srpskih kuća je pripalo opštini Vučitrn, a Plemetina sa nešto više stanovnika srpske nacionalnosti Obiliću.

Nataša Stanojević sa decom Sofijom i Pavlom

Nemaština vlada u oba sela, a na njega može da se požali gotovo svaki kraj Kosova, razlika je samo u broju onih koji su statistički svrstani u aposolutno siromaštvo. Beda se vidi i niz srpsku ulicu kosovske Plemetine.

Federi iz kreveta

Kada su se pre šest godina venčali, Nataša Stanojević, koja je napunila 26 leta, i 36-godišnji Branko, verovali su da će biti bolje. I danas, kada na porodičnom imanju Brankovih odgajaju petogodišnju Sofiju i trogodišnjeg Pavla, skromnih primanja i još skromnijih uslova za život, veruju da ih čekaju bolja vremena.

- Neki su odlučili da odu, a čini mi se više su odlučili da ostanu. Koji ne vide perspektivu, oni idu, a koji se nadaju i imaju posao - sede. Ušli smo u brak, završila sam medicinsku školu, za posao nemam šanse, ali se i dalje nadam i čekam bolje dane - kaže Nataša.
 

Njih dvoje se još nisu skućili. Tek pre nekoliko meseci su dobili pomoć od kosovskih vlasti za renoviranje trošne kuće i sada nestrpljivo čekaju da se završi.

- Fali nam puno, ali ono što nam je sređeno je super. Zadovoljni smo - priča skromno Nataša pokazujući nedavno omalterisanu unutrašnjost stare kuće. - Obraćali smo se za pomoć godinama. Živeli smo u kući u kojoj nije ništa betonirano, samo je bio zemljani patos na podu. Kuhinja nam je bila stara, počela da se ruši. Rodila sam dvoje, i oba sam ih na isti krevet podigla. A sve stvari stare, žice iz njega vire. Ali, hvala bogu, eto sada kuću malo, pa ćemo ostalo polako.
 

Groblje u Prilužju

 

Pavle jedva čeka da se vrati u svoj krevet i pokazuje gde bi voleo da bude. Daleko od očiju lokalnih vlasti, porodica Stanojević nije jedina koja živi od, doduše simboličnih, ali ipak primanja iz srpskog budžeta. Malo jeste i teško sastaviti kraj sa krajem, ali za njih je značajna stvar, jer je, kažu, više od polovine meštana nezaposleno, najviše mladih.
- Bez posla je 50 odsto ljudi. Najviše mladih. Jedino ko se zaposlio u Elektroprivredi Srbije ima neka primanja. Moj muž je tamo zaposlen, ali nije radno angažovan, pa primamo minimalac od 11.000 dinara. Eto, od toga živimo nas četvoro.

Džemperi za prodaju: Milanka Bojković i Sofija Tijanić

Krug bede

Nedaleko u Prilužju živi stariji bračni par Milanka i Zlatibor Bojković. Imaju tri sina: Bobana, Bojana i Gorana. Sva trojica su završili srednju školu, jedan za mašinbravara, drugi za varioca, a treći elektroenergetiku. Sva trojica su zakoračili u tridesete godine i sva trojica su bez posla. Porodica nema nikakvo imanje koje bi mogli da obrađuju i žive od poljoprivrede.

- Izbegli smo iz Prilužja 1999. godine, ali smo smo se suprug i ja sa troje dece vratili 2003. godine. Tada smo tražili da nam se napravi kućica, jer nismo imali gde. Nigde mi deca ne rade, suprug je pao i sada se teško kreće. Radi privatno, onoliko koliko može. Para nedovoljno, a još gore mi padaju psihički problemi. Džaba mi ova kućica, kada deca nemaju nigde da rade i zarade - neutešna je Milanka.

Najstariji je oženjen i sa suprugom živi pod kirijom. Srednji boluje od epilepsije i živi u trošnoj kućici, gde nas je dočekala domaćica sa svojom majkom Sofijom Tijanić. Baka je odnedavno novi član porodice jer je izbegla iz Vasiljevca, sa kosovske međe, jer su joj kuću stalno pljačkali.
 

Za Milanku i Sofiju najgora je neizvesnost

- Sve ukupno živimo od primanja od 15.000 dinara i kada se oduzme za bakine lekove, za decu, eto koliko nam i šta nam ostane. Nema se ni za hranu dovoljno. Evo sada je vreme da se stavlja zimnica, ali je nema. Ne stavljam jer nemam otkud - tužno će Milanka.

Iz Prilužja kaže nema kud, ali, dodaje, i ne bi otišla.
- Ali me psihički ubija to što nema perspektive i što gledam svoju decu da se ovako pate. Posla nema, para nema i tako ukrug.

Da bi pomogla, baka Sofija koja debelo gazi sedamdesete plete džempere. Zdravlje joj nije dobro, muči se za lekove, slabije vidi, ali svaki dan pomalo štrika i nudi na prodaju. Bojkovići kažu da se sa komšijama lepo slažu, ali uz svakodnevni obrok nemaštine, nije im puno do šoljice komšijske kafe.