Francuz slavio srpski pasoš
Pariz, grad ljubavi i romantike, za Radu Lazarević iz Dubočke bio je grad sigurne egzistencije i budućnosti. Imala je jedva 22 godine kad je iz rodne Dubočke, sela nadomak Petrovca na Mlavi, otišla trbuhom za kruhom u grad svetlosti. O romantičnom karakteru ovog grada i ljubavi Rada nije razmišljala jer nije imala vremena za ljubav, a u nju i nije verovala. Godine su prolazile, a ona se klonila svega što može da joj komplikuje život. Rane iz prethodnog braka još nije zalečila...
- Ljubav je uzajamno davanje i primanje, poštovanje, ali nekako mi to s emocijama nije išlo. Bila sam razvedena i prijatelji su me zamolili da vodim njihov restoran dok su na odmoru. Prihvatila sam i pojavio se on, Žil Vermont. Došao je sa kolegama na ručak i desila se ljubav na prvi pogled - seća se Rada, odnosno Kerol Vermont, kako je upisana u francuske knjige. Bilo je to daleke 1985. godine, ali njihova ljubav traje i sve je veća, čak toliko da je Žil zbog ljubavi prema Radi zavoleo Dubočku, Petrovac na Mlavi i celu Srbiju, pa i sam pre nekoliko meseci postao Srbin.
- Kad sam je prvi put video, srce mi je brže zakucalo, a čudna toplina mi se razlila telom. Odmah sam znao da se ljubav zove Radinim imenom. Tako sam i postao redovni gost tog restorana. Ipak, Rada se nije dala, na sve moguće načine me je izbegavala - seća se sa smeškom 61-godišnji Žil, koga komšije iz Dubočke zovu Žika. Objašnjava kako je silne cipele pocepao idući za ženom svog života, sve dok je nije uverio u svoja osećanja.
- Znala sam da je Žil drugačiji od svih ostalih i da smo rođeni jedno za drugo, ali nekako sam se plašila reakcije okoline, a imala sam već 42 godine i smatrala sam da nemam prava na ljubav jer sam stara. Žil je bio uporan i svakog dana me je razuveravao, korak po korak. Moja deca, kćerka i sin, koji su danas odrasli i zreli ljudi prihvatili su ga bez oklevanja, radujući se našoj ljubavi. Naša je svadba bila tiha i skromna, ali nam je zato život lep - stidljivo kaže Rada i otkriva kako je Žil već pri prvom susretu sa njenom rodnom Dubočkom odlučio da postane Srbin.
- Sve mi se u Dubočki dopalo, od ljudi i njihog toplog i srdačnog odnosa, do okoline. Imao sam osećaj da sam svoj na svome i odlučio sam da se što pre preselimo. Ipak, Rada je oklevala, htela je da prvo odemo u penziju, pa tek onda da se vratimo. Međutim, ja sam bio nestrpljiv, pa sam zahvaljujući srčanim tegobama ranije penzionisan i preselio se u Srbiju, a na srpske papire sam čekao godinama i kad sam ih konačno dobio letos, napravili smo slavlje za pamćenje - kaže Žil i dodaje da su se pevale samo srpske pesme, a posebno njegova omiljena "Rado moja bela".
Komšije u Dubočki imaju dušu.
- Ljudi u Srbiji, moji Dubočani su topli i srdačni i po tome se mnogo razlikuju od hladnih i racionalnih Francuza. Komšije u Parizu žive na istom spratu više od 40 godina i ne znaju kako se ko zove, a kad se na ulici sretnu, ne prepoznaju se. U Dubočki je to drugačije, komšija poštuje komšiju i uvek je tu da pripomogne. Sve mi je u Srbiji lepše i ljudskije nego u Francuskoj. Zato me jedva Radmila natera najviše dva puta godišnje da odemo u Pariz - otkriva Žil.
Probni brak- Moja kćerka Veroslava Antić ima 52 godine, a sin Goran Jovanović je napunio 50. Oboje žive u Francuskoj i uzeli su njihovo državljanstvo, tako da smo se donekle zamenili. Srbija je dobila od Francuske Žila, a Francuska moje dvoje odrasle dece koja se verovatno nikada neće vratiti u Srbiju. Inače, nas dvoje smo prvo bili u probnom braku, pa smo se tek onda venčali 1987. godine - kaže Rada. |
