"Pozivam Tadića na detektor laži"
Stanko Subotić Cane dao je ekskluzivni intervju portalu E-novine u kojem je poručio da "Boris Tadić i Miodrag Miki Rakić nikakvim saopštenjima neće moći da se izvuku za ono što su uradili". Prenosimo vam Subotićevu izjavu u celini.
"Boris Tadić i Miodrag Miki Rakić nikakvim saopštenjima neće moći da se izvuku za ono što su uradili. Ovo je samo moj javni odgovor na njihovo spinovanje. Ja ću u narednom periodu staloženo da analiziram sve ovo što su mi radili i sa mojim advokatima, koji jedva čekaju da zarade dodatni novac, podneću sve moguće krivične prijave i tužbe kako bih ih sankcionisao za sve ono što su mi uradili. To im javno obećavam! Kao što obećavam da ću sav novac koji dobijem od odštetnih zahteva dati e-novinama!
Povodom mog povratka u Srbiju i činjenice da mi je prvi put nakon 2007. godine omogućeno da iznesem odbranu, kreatori montiranog procesa protiv mene imali su jedan unapred pripremljeni koncept o mom navodnom susretu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem u hotelu Ric u Parizu. Taj izmišljeni sastanak, koji se nikada nije dogodio, oni sada navode kao glavni razlog činjenice da je meni napokon omogućeno da se pojavim pred sudom i iznesem svoju odbranu. Ako me pitate da li sam se sa njima zaista sreo, sa punom odgovornošću vam tvrdim da se taj sastanak nikada nije dogodio. Ali zato sam se viđao sa mnogim drugim političarima iz Srbije i to ne samo u Parizu, već i u drugim velikim evropskim gradovima.
Ključni ljudi koji plasiraju sve dezinformacije o meni jesu Boris Tadić i Miodrag Rakić. Njih dvojica su glavni organizatori mog progona i otimanja moje imovine u Srbiji od 2006. godine naovamo. Svoju ulogu u mom progonu njih dvojica su definitivno dokazali i svojim izjavama koje su, nakon godina ćutanja i ignorisanja svega onoga što sam ja javno iznosio, usledile u istom danu kada sam ja pred sudom izneo moju odbranu.
U jesen 2004. godine, precizno: 29. oktobra, u Frankurtu, u hotelu Frankfurter Hof, Tadić je tražio da se sastane sa mojim nemačkim partnerima, a i sa mnom kako bi se upoznao sa našim programom investiranja u Srbiju. Njega je interesovalo koji je koncept razvoja naših kompanija. Na njegovu molbu ja sam organizovao taj sastanak i to je bio naš prvi susret. Tadić je tada nastupio kao naslednik Zorana Đinđića rekavši mi da on zna koliko sam ja učinio za Demokratsku stranku i koliko sam je finansijski pomagao.
Tada sam prvi put sreo i, meni tada nepoznate, njegove pomoćnike; jednog nosača torbi za koga se kasnije ispostavilo da je Miodrag Rakić i jednog malog dežmekastog tipa za koga sam kasnije saznao da se zove Vuk Jeremić. Pošto su izgledali kao dva potrčka i pošto nisam znao ni ko su ti ljudi, tada na njih nisam posebno ni obraćao pažnju.
Tadiću sam tada izložio sve oko ulaganja u Srbiji, planova za razvoj Future plus, mom odnosu sa nemačkim partnerima, kao i o planovima kratkoročnih i dugoročnih zajedničkih ulaganja. Ja sam već tada imao preko 3.000 zaposlenih u Futuri, firmi koju sam sam stvorio spajanjem nekoliko ruiniranih preduzeća za koja niko nije bio zainteresovan i koja niko nije želeo da kupi. Ja sam ih fuzionisao, i u njihovo podizanje uložio više desetina miliona evra, ali i mnogo vremena, rada i truda. Na godišnjem nivou, imali smo 160 miliona evra prometa; a 2002. godine promet je bio pet miliona. Kasnije sam se sa Nemcima, na njihov zahtev, dogovorio da krenemo u zajednički razvoj Future čime smo praktično trideset puta uvećali investiciju. Tadiću i njegovoj pratnji smo tada dali kompletne planove o razvoju Future. Dali smo im kompletan DNK naše poslovne politike.
Tadića je tokom razgovora posebno interesovalo kako Nemci vide svoju ulogu i kakvi su im planovi oko uređivačke politike medija u koje ulažu novac, posebno oko postavljanja glavnih urednika. Nemački ulagači su mu objasnili da oni u principu to rade zajedno sa svojim domaćim partnerima, pošto ne mogu da prate sva tržišta na kojima su zastupljeni. U ovom slučaju, pošto je reč bila o nasledniku Zorana Đinđića i posebnim prijateljskim vezama koje su postojale sa pokojnim premijerom, nemački ulagači su bili spremni da još i više izađu u susret željama domaćih partnera nego što su to radili u drugim državama. Oni su Tadiću ponudili da po svom izboru pronađe neku instituciju u Srbiji kojoj će nemački investitori dati 25 posto vlasničkog udela i preneti na njih uređivačka prava, dok bi nemački partneri zadržali sva ekonomska prava koja im pripadaju iz vlasništva. On je to oduševljeno prihvatio i obećao nam tom prilikom da će nam pružiti podršku po svakom pitanju.
Istovremeno mi je objasnio da mu je poznata moja situacija zbog velikih medijskih napada kojima sam bio izložen. Ja sam ga upoznao sa akcijom Mreža koju je Dušan Mihajlović već bio sproveo i o ucenama kojima sam tim povodom već neko vreme bio izložen. Dakle, Tadić je sve to dobro znao. Govorio sam mu i o ucenama kojima sam bio izložen od strane Milana Beka i svega onoga o čemu ste vi već više puta pisali. Tadić je tada otišao u Srbiju upoznat sa svim detaljima i sa obećanjima da će podržati sve naše investicije. Posle toga sam se još nekoliko puta sreo sa njim, za šta postoje i svedoci.
Već tada u Nemačkoj, tokom razgovora je pomenut i Fond za razvoj demokratije koji sam ja obezbedio Zoranu Đinđiću, a koji je iznosio oko pet miliona dolara. Taj Fond je velikim delom već bio realizovan još dok je Zoran bio živ i Tadića sam tada obavestio da je na računu Fonda preostalo nešto preko milion evra. Objasnio sam mu poreklo tog novca, da je to moj novac koji nisam davao Zoranu lično, već Demokratskoj stranci. Pošto je on tada bio prijateljski i pozitivno raspoložen prema meni, ja sam mu predočio da stranka može da nastavi da koristi taj novac, a da on sam odluči na koji način će sredstva biti iskorišćena. Tadić mi je samo odgovorio da će mi naknadno javiti šta je po tom pitanju odlučio.
Nakon toga sreli smo se još nekoliko puta, da bi me tokom jednog od mojih boravaka u Beogradu, Tadić pozvao da se sastanemo kod Ružice Đinđić. Pošto je tada sa mnom bio moj i Đinđićev zajednički porodični prijatelj Srđan Kerim, koji je bio upoznat sa prirodom naših odnosa, ja sam ga zamolio da bude i on prisutan na tom sastanku, što se u svetlu kasnijih događaja ispostavilo kao odlična odluka. Na sastanku u kući Ružice Đinđić, Tadić mi je pred svedocima saopštio da je stranka odlučila da preostali novac iz Fonda predam na korišćenje Ružici Đinđić. Ja sam tada rekao Ružici da mi je drago što je stranka odlučila da baš njoj i deci da taj novac i precizirao da to dobija od stranke, a da sam ja i preko toga spreman da pomognem njenoj porodici ukoliko je to potrebno. Na kraju sam joj rekao da ona odluči na koji račun želi da joj uplatim taj novac, na šta je ona odgovorila da će mi naknadno javiti detalje oko samog transfera.
Posle izvesnog vremena i nakon što se više puta premišljala oko računa na koji je želela da joj uplatim novac (prvo je to bio neki račun u Švajcarskoj, potom u Nemačkoj), Ružica me je na kraju pozvala i saopštila da želi da joj taj novac predam u gotovini. Ja sam joj ukazao da će to otežati proceduru transfera zato što je teško podići toliki novac iz banke u kešu. Pošto je ona ostala pri odluci da novac dobije u kešu, ja sam joj u periodu od šest meseci preko mojih službenika dostavio svih 1,1 miliona evra koliko je bilo preostalo na računu Fonda. Kako nije bio zadovoljan brzinom kojom je ta isplata realizovana, Tadić mi je preko Dragana Šutanovca poslao poruku da je izuzetno ljut i da više ne želi da me vidi. Šutanovac mi je tom prilikom rekao da je trebalo brže da isplatim taj novac, očigledno misleći da ja gotovinu držim u nekakvim džakovima i torbama. Iako mi je njihovo nerazumevanje novčanih tokova u to vreme bilo jako čudno, tada još uvek nisam ni slutio da je to bio samo povod za obračun sa mnom koji je ubrzo usledio.
Samo dva meseca nakon što sam isplatio poslednju tranšu Ružici, postupak koji je do tada vođen protiv NN lica preimenovan je u postupak - protiv Stanka Subotića. To se dogodilo na jedan krajnje perfidan način, u trenutku kada ja nisam bio u zemlji, što je pokazalo njihovu želju da me osude u odsustvu, a moju imovinu opljačkaju. Oni su tada započeli realizaciju svoje strategije koja se zasnivala na njihovoj odluci da ljudima koji su pomagali Demokratsku stranku u vreme Đinđića otmu kapital i tako oni sami postanu vlasnici i finansijeri stranke. U tu svrhu formirano je kriminalno udruženje na čelu sa Borisom Tadićem i Miodragom Rakićem koje je najgrublje zloupotrebilo državne institucije, policiju, sudstvo, tužilaštvo, tajne službe... Kako bi ostvarili zacrtani cilj, zloupotrebljeni su čak i međunarodni kontakti koje su ostvarivali u ime države, kako bi me lažno prijavljivali organima drugih država.
Tako je Vuk Jeremić, kao minisitar spoljnih poslova, u zvaničnim razgovorima sa svojim zapadnim kolegama, koji su i moji lični prijatelji, na njihova pitanja o pozadini odnosa Tadićevog režima prema meni kao čoveku koji je pomagao demokratske promene u Srbiji, odgovarao kako oni imaju saznanja da sam ja navodno oštetio državu za nekoliko milijardi evra, ne objašnjavajući na koji način sam ja to mogao da uradim.
Paralelno sa “diplomatskim” misijama Tadićevog nosača kofera, Miodrag Rakić je organizovao lažno prijavljivanje mog navodnog učešća u pranju novca braće Šarić, o čemu je u Švajcarskoj godinu i po dana vođena istraga koja mi je nanela veliku štetu, ali koja je na kraju dokazala da ja nikave veze nemam sa Šarićima. Sve to se događalo šest meseci pre nego što je istraga protiv Šarića uopšte i pokrenuta i u vreme kada su Šarići nesmetano ulagali svoj novac u Srbiju. I pored pisane potvrde švajcarskog tužilaštva, koja je Miodragu Rakiću itekako poznata, on je nakon iznošenja moje odbrane ponovo zahtevao istragu o mojim navodnim vezama sa Šarićima, očigledno pokušavajući da skrene pažnju sa notorne činjenice da je zajedno sa Borisom Tadićem, najgrubljom zloupotrebom državnih institucija organizovao moj progon.
Ja pozivam Borisa Tadića, koji se usudio da demantuje čak i ono što ja nisam rekao, ali i Miodraga Rakića da javno i pred kamerama idemo na detektor laži i da vidimo ko govori istinu, da li su se sretali sa mnom, da li oni stoje iza mog progona i da li je istina sve što sam javno izjavljivao i iza čega apsolutno stojim sa punom odgovornošću. Iza njihove panike koja je nastupila nakon mog povratka u zemlju, krije se strah od odgovornosti za sve ono što su u svom kriminalnom poduhvatu uradili od 2006. godine naovamo.
Kada sam 2002. godine kupio firme koje sam fuzionisao u Futuru, one su ostvarivale promet od svega 5-6 miliona evra prometa godišnje što je za svega četiri godine pod mojom upravom dostiglo cifru od 160 miliona evra na godišnjem nivou. Na lageru je bila ogromna količina robe koja je već bila plaćena, a kompanija je bila u pozitivnom bilansu. U više navrata su vršene i stručne procene vrednosti kompanije i ona je prelazila 120 miliona evra. Tu visokoprofitnu, zdravu firmu, oni su u mom odsustvu za nepunih godinu dana doveli do stečaja! Oni su nizom protivzakonitih operacija napali jednu uspešnu firmu i doveli je do stečaja. Danas je postalo jasno zašto se sve to dogodilo. Oni su preko Mirka Cvetkovića i Zvonimira Nikezića postavili stečajnog upravnika u Futuri. Iza toga je stajao lično Miodrag Rakić, on ih je sve postavio i on im je izdavao naloge. Tog trenutka oni su obustavili plaćanje svih obaveza prema državi. Firma je prepuštena Darku Bajčetiću koga su uveli u neki navodno državni projekat velikih razmera oko distribucije štampe. On je već bio kupio firmu Štampa sistem i baš sa njim je stečajni upravnik “slučajno” sklopio sporazum da već tokom stečaja de fakto postane vlasnik Future. Ovde, međutim, nije bitan Darko Bajčetić, već ljudi koji su stajali iza njega.
Sada kada su se nakon mog povratka u Srbiju uznemirili duhovi, kada su videli da je đavo odneo šalu, Tadić i Rakić su shvatili da ću ja sada početi da potražujem dugove koji postoje prema meni, ali i da kopam po tome kako je organizovana otmica moje imovine za šta će takođe neko morati da odgovara. To je njih jako uznemirilo. Advokate koje sam angažovao da se bave tim slučajem, kao i jednog mog ličnog prijatelja zaduženog za privatnu korespondencuiju, pre dvadesetak dana kontaktirao je Tihomir Trišić glavni i odgovorni urednik Aktera, lista koji je protivno svim pravilima i zdravoj logici u vlasništvu distributivne kompanije. On je kod mojih advokata došao sa pričom da je posao fuzionisanja Future i Štampe koji obavlja Bajčetić, zapravo projekat od najvećeg državnog značaja koji je pod zaštitom tajnih službi, konkretno Vojno-bezbednosne agencije.
Trišić je tom prilikom rekao da je on od strane VBA zadužen da isprati taj proces, da ga zaštiti od nekih tipova kao što sam ja, koji bi kao bivši vlasnici mogli da se pojave sa svojim potraživanjima. Na pitanje mog prijatelja u čemu je državni interes u jednom privatnom projetku, gde su akcije države u toj firmi, Trišić mu je odgovorio da on kao suvlasnik kompanije nije u obavezi da objašnjava mojim zastupnicima u čemu se ogleda državni interes u otmici moje kompanije.
Na predlog da se on i Bajčetić sretnu sa mnom kako bi se eventualno postigao neki dogovor o vansudskom poravnanju, on je, valjda kao Bajčetićev šef, saopštio da se Darko neće sretati sa mnom. Trišić je u prevodu mojim advokatima rekao da ima ovlašćenje Vojne bezbednosti da zaštiti projekat pljačke privatne imovine jednog lica za račun drugog privatnog lica. Trišić je takođe rekao da se sve to sprovodi u dogovoru i pod nadzorom Mikija Rakića!
Kada sa ove vremenske distance vratimo čitav film uznazad, u trenutku kada smo moji nemački partneri i ja Borisu Tadiću pričali o našim poslovnim projektima u Srbiji i o ulaganjima od preko sto miliona evra u jednu zemlju koja tek treba da se razvija, u mozgovima tih monstruma se rodila ideja da mene proteraju iz zemlje i stave van zakona, da mi pod velom državnog interesa opljačkaju imovinu, a nemačke investitore najure kao špijune, Hitlerjugend i ne znam šta još. Oni su u tom cilju formirali kriminalno udruženje i zloupotrebili državne institucije kako bi realizovali svoj zločinački naum. Najbolji dokaz za sve moje tvrdnje jesu saopštenja koja su juče izdali DS, Tadić i Rakić. Ja sa njima više nemam šta da pričam, ja ih pozivam da svi zajedno u prisustvu javnosti idemo na detektor laži i vidimo ko govori istinu.
Meni se čini da je ta ekipa, koja se na vlasti ponašala poput diktatora, još uvek ne shvata da više nije na vlasti i da je došlo vreme da položi račune i odgovara za sve ono što je otela. Ja ću sudskim putem naplatiti svaki evro koji su mi oteli, uključujući i novac koji su me na prevaru naterali da u kešu isplatim Ružici Đinđić, koju su kao majmuna prikazivali tokom izborne kampanije po Srbiji.
Ja o svemu tome posedujem dokaze. Tadić i Rakić nikakvim saopštenjima neće moći da se izvuku za ono što su uradili. Ovo je samo moj javni odgovor na njihovo spinovanje. Ja ću u narednom periodu staloženo da analiziram sve ovo što su mi radili i sa mojim advokatima, koji jedva čekaju da zarade dodatni novac, podneću sve moguće krivične prijave i tužbe kako bih ih sankcionisao za sve ono što su mi uradili. To im javno obećavam! Kao što obećavam da ću sav novac koji dobijem od odštetnih zahteva dati e-novinama!
