Zaboravljene Srpkinje: "Dobrodošli u pakao!"

Iščekivanje odluke o tome da li može da postane docent Beogradskog univerziteta, Ksenija Atanasijević nije provela skrštenih ruku. Na Narodnom univerzitetu u Beogradu držala je filozofska predavanja, naročito o Sokratu i Šopenhaueru, i ona su postala veoma popularna. Intelektualna elita hrlila je da je čuje, novine su objavljivale samo pohvale, a čuveni naučnik Jovan Cvijić je konstatovao: "Šteta da jedan takav talenat propada u gimnaziji!".

Za Ministarstvo prosvete sve ove ocene nisu bile od značaja. Oktobra 1922. postavljena je za profesora gimnazije u Nišu, da bi nekoliko nedelja kasnije Ksenija bila vraćena u Beograd, u Drugu žensku gimnaziju. Ponovo se javio njen profesor i mentor dr Branislav Petronijević i stavio pred Savet Filozofskog fakulteta predlog da Ksenija Atanasijević bude izabrana za docenta.

O prijateljstvu profesora Petronijevića i njegove 19 godina mlađe studentkinje se u to doba naveliko pričalo u Beogradu, ponešto čak i pisalo. Ali, ni on ni ona nikada nisu pojasnili prirodu svojih odnosa, da li je reč samo o platonskoj ljubavi, zajedničkom zanimanju za filozofske teme ili o nečem opipljivijem.

Pojedini zli jezici su tvrdili da je mlada Ksenija dobro iskoristila naklonost svog profesora, inače zakletog neženje i ženskara, a drugi da je Petronijević zloupotrebio  mladost i naivnost svoje studentkinje.

Potpise za predlog da Ksenija Atanasijević postane docent stavili su, pored Petronijevića, i dr Dragiša Đurić i docent Nikola Popović. Ostali profesori Beogradskog univerziteta i dalje nisu mogli da zamisle da jedna devojka postane njihova koleginica, iako je za to ispunjavala sve uslove.

Ugledni germanista, profesor dr Miloš Trivunac na jednoj sednici čak je ogorčeno poručio: "Ima krajeva u Srbiji gde žene u ruku ljube mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci!".

Prošlo je dosta čaršijskog naklapanja i izvrdavanja na samom Univerzitetu, da bi konačno, oktobra 1923. Ksenija Atanasijević ipak bila izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta, na predmetu Istorija klasične filologije. Dekan Vlada Petković je ovaj istorijski izbor objasnio rečima da se Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada otvara vrata i ženi nastavniku.

Ksenija Atanasijević je počela da predaje januara 1924, sve vreme strepeći kako će biti prihvaćena u akademskim krugovima. Kada se pojavila na prvoj sednici fakulteta, srdačno su je dočekali dekan Petković, uvaženi geograf Jovan Cvijić i jedan njen profesor, poznati istoričar religije Veselin Čajkanović, a sa njima "i docenti koji su na sednicama bili neme figure, kao što ću i ja biti", pričala je ona kasnije. Profesori koji su glasali protiv nje izvinili su se.

Ksenija je prišla velikom matematičaru Mihailu Petroviću da mu se predstavi, a on joj je stegao ruku uz nekoliko utešnih reči. Čudila se zašto je teši. Tek joj je znameniti etnolog i jedan od izuzetno čestitih ljudi dr Tihomir Đorđević otvorio oči rečima: "Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!"

Ovih reči se Ksenija Atanasijević često sećala, jer su napadi kolega na nju počeli odmah. Dr Nikola Popović, inače jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za docenta, stalno je na predavanjima napadao mladu koleginicu. Na sreću, studenti ga nisu slušali, što je Kseniji mnogo značilo pa je napominjala: "Oni su uvek bili na mojoj strani, oni su uvek bili vrlo pažljivi prema meni, oni su me poštovali. Moja predavanja studentima i moj rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha".

Prva žena profesor u Srbiji trudila se da u naučnom radu ostane nezavisna, a da se na Univerzitetu ne prikloni nijednom klanu. Studenti su je voleli, ali su neki koji su cenili njen rad povremeno imali i nevolja. Savremenica ovih događaja Ilinka Arsović piše u "Slučaju gđice dr Ksenije Atanasijević" da su "kolege činile sve moguće teškoće, skoro od prvog njenog dolaska među njih, i da su najprilježnije radile na tome da joj ubiju ne samo volju za radom nego i volju za životom. Samo jedan tako jak talenat, kao što je u g-đice Atanasijevićeve, bio je u stanju da se održi i afirmira, i pored svih prepreka, zamki, uhođenja i intrigarenja što su neprekidno stavljali na njen put... Kolegijumu Filozofskog fakulteta nije se ni malo svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga ni jednog starijeg profesora. Ona je isuviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini".