Helen našla braću u Srbiji

Slavoljub Kostović iz Kovanluka kod Kraljeva do smrti bio uveren da mu je cela porodica pobijena, ali se njegova ćerka Helen Kiz iz Sidneja s tim nije mirila.

Još izdaleka sam dušom prepoznala braću Miloša i Miroslava Kostovića, a susret sa njima je protekao u čvrstim zagrljajima i dugom ćutanju jer su nam suze gušile reči.

SREĆI NIGDE KRAJA: Helen ( u sredini u crvenoj majici) sa braćom i porodicama Kostović i Kiz

 

Ovako je u ispovesti za "Vesti" Helen Kiz iz Sidneja opisala prvi susret sa braćom Miroslavom i Milošem, koje je posle višedecenijskog traganja pronašla u selu kod Kraljeva.
 

Meštani Kovanluka, posebno porodica Kostović dok Kostovići budu postojali, pamtiće taj kraj avgusta leta Gospodnjeg 2013. godine kada je u selo, u potrazi za svojim korenima, stigla Helen, ćerka Slavoljuba Kostovića koji je još 1944. godine emigrirao iz Jugoslavije i nikada se u zemlju nije vratio. Bio je ubeđen da su mu komunisti ubili čitavu porodicu i s tim ubeđenjem je 1989. godine umro pod imenom Aleksandar Nikolić u dalekoj Australiji.
 

Slavoljub Kostović, odnosno Aleksandar Nikolić je, prema rečima svoje ćerke Helen Kiz, živeo mirnim i tihim životom. Do pred kraj života nikada nije govorio o svom poreklu i sudbini svoje porodice u Srbiji što ga je veoma mučilo jer je bio ubeđen da su mu brat Savo, majka Gvozdenija i sinovci Miloš i Miroslav, ali i svi drugi iz familije ubijeni njegovom krivicom. Ali, i pored tog ubeđenja Slavoljuba njegova ćerka Helen Kiz je vođena intuicijom da negde u Srbiji ima živih Kostovića počela da traga za očevom porodicom.

To je ličilo na traženje igle u senu sve do 2009. godine kada je slučajno naišla na jedan mali novinski napis o presudi Okružnog suda u Kraljevu po kojoj su rehabilitovani sada pokojni Savo i Slavoljub Kostović. Prema obrazloženju iz presude, oni su bili žrtve progona iz političkih i ideoloških razloga i proglašeni narodnim neprijateljima.

MISLIO DA MU JE PORODICA POBIJENA: Slavoljub Kostović

- Kada sam pročitala tu vest na internetu bilo mi je jasno da je reč o mom ocu Slavoljubu i njegovom bratu Savi, ali, isto tako, bilo mi je jasno da je neko blizak Slavoljubu i Savi morao da podnese zahtev za rehabilitaciju, što je značilo da Kostovića u Kraljevu, ili okolini, ima još. Odmah sam počela da na internetu pretražujem sve podatke, ali bezuspešno jer mi nije polazilo za rukom da kontaktiram bilo koga ko bi mi dao pravu informaciju. Na kraju, 1.jula ove godine poslala sam na e-mail
na adresu Slobodana Kostovića, privatnog prevoznika iz Konvanluka, pismo, fotografiju mog oca Slavoljuba i njegov dnevnik koji je dugo vodio uz molbu da mi javi da li se neko u selu seća da Slavoljuba Kostovića - priča za "Vesti" Helen Kiz.
 

Na njeno veliko iznenađenje i neopisivu sreću istog dana javili su joj se braća od stričeva - Miloš i Miroslav Kosović.

- Taj trenutak sreće kada mi je stigao odgovor od braće rečima je teško dočarati i pamtiću ga dok sam živa kao nešto najlepše što mi se u životu dogodilo - nastavlja Helen svoju ispovest.
 

Prvi kontakt između Helen Kiz i njene braće Miloša (77) i Miroslava (69) u porodici Kostovića se prepričava svakog dana.

- Kad je Slobodan Kostović primio pismo od Helen iz Australije nije znao o čemu se radi, čak je mislio da je u pitanju nekava greška, ali, ipak, za svaki slučaj, pozvao je mog sina Savu koji je dobio ime po dedi Savi i pitao ga je da li imamo nekog u Australiji. Naravno, Sava me je istog trenutka obavestio o tome i Miroslav i ja smo kao bez duše otrčali do Slobodana Kostovića. Igrom slučaja, a možda i nije slučaj, Slobodanova sekretarica dobro govori engleski jezik, pa smo istog trenutka na pismo odgovorili pismom Heleni uz obrazloženje da smo mi sinovi Save Kostovića, sinovci Slavoljuba za koga smo mislili da nije živ i da smo njena braća od stričeva - kaže za naše novine Miloš Kostović.