Svirači obucite nošnju

Profesor književnosti u penziji Nikola Nika Stojić (83) jedan je od trojice živih osnivača najpopularnije trubačke fešte u Srbiji. Danas sebe smatra srećnim čovekom jer ne samo što je sabor trubača u Guči opstao više od pola veka, već je stekao i svetsku slavu. Muči ga jedino to što je manifestacija izgubila prvobitni smisao.

- Sad se više govori o tome koliko se popilo i pojelo na saboru, a ne o samom takmičenju. Nijedan trubač ne bi smeo da svira trubu, ako nije obučen u narodnu nošnju. Skoro sam im rekao da neću da ih vidim u farmerkama. Na Oktoberfestu ne možete da svirate bez nacionalne odeće. A kod nas sad ima i orkestara koji nose strana imena, što je nezamislivo. Sabor je postao svetski poznat i zašto ne bismo to iskoristili da celoj planeti pokažemo svoju tradiciju - kaže Nika.
 

Ovaj Dragačevac se za "Vesti" prisetio kako je organizovan prvi sabor 1961. godine.

- Truba nije narodni instrument, na Jelicu je stigla sa vojnicima. Doneli su je Dragačevci iz ratova u kojima su stradali, vraćali se, delili se na četnike i partizane, kao ludi uzimali tuđe živote, a neko drugi njihove. Nakon Prvog svetskog rata u ovom kraju sve svetkovine su se slavile uz trubu, krštenja, venčanja i krovljenje kuće. Jer, truba se najdalje čuje. Pa i kad neko umre truba je tu. Pop može i da ne dođe, ali truba mora da svira - kaže Stojić.

Posle Drugog svetskog rata Guča nije imala struju, a do Čačka je vodio uski kolski put. Obrazovaniji ljudi, koji su se vratili u rodni kraj sa studija, počeli su da idu po selima i pišu o tradiciji i narodnim običajima. Tako se rodila ideja za sabor trubača.

- Organizovali smo ga u porti crkve 14. oktobra 1961. godine. Takmičila su se četiri trubačka orkestra. Silne probleme smo imali sa komitetom Komunističke partije. Optuživali su nas da vučemo unazad celu varošicu. Ma hapsili su me samo zato što nosim opanke. Međutim, bili smo uporni i nismo odustajali. Među organizatorima je bio i pesnik Branko V. Radičević. Tada su naši seljaci po prvi put posle rata otvorili svoje sanduke i izneli anterije i šajkače, a to nije bilo bezazleno u to vreme. Nismo imali ni trubu kako treba. Prva je bila bušna od rđe, pa smo zamesili malo brašna i zakrpili je da može da svira - priseća se vremešni čovek.

Jedan od tvoraca najpopularnijeg praznika trube i danas živi u Guči. Na čelu je Kluba umetnika, slikara i vajara. Piše pesme o srpskim običajima, tradiciji i trubi. Gosti mahom ne znaju da je baš ovaj Dragačevac zaslužan za provod koji zovu najboljim na Balkanu.

- Saboraši retko svraćaju ovde u klub, odakle je sve krenulo. A ja prošetam malo po ulicama, vidim šta se dešava, pa nazad!