Milionima dolara pomogao Srbiji

Razgovor sa Milomirom Glavčićem, čovekom koji je u Srbiju pomažući rodbinu, prijatelje, siromašne i bolesne, razne akcije kao i izgradnju crkava, puteva, vodovoda i mostova uložio više od šest miliona evra, zapravo je bilo iščitavanje jednog, na teškom radu i velikoj ambiciji, a iznad svega na velikoj plemenitosti zasnovanog životnog puta.

Naš sagovornik, koji će u decembru napuniti 89 godina i čija je supruga Armelina učestvovala u svim njegovim poslovnim uspesima, a kao njegovu glavnu karakternu osobinu navela plemenitost, potiče iz sela Kovači, zapravo zaseoka Pope kod Jošaničke Banje.

Zajedno u dobru i zlu: Milomir i Armelina Glavčić

Njegov život mogao bi da posluži i kao predložak za uzbudljiv film sa srećnim krajem: kako je siromašno siroče iz Popa postalo milioner i nikada nije zaboravilo ko je i odakle je. Naravno, u ovom novinskom tekstu samo ćemo se dotaći njegovih životnih borbi i pobeda jer da bi se sve opisale potrebna je knjiga, koju je naš sagovornik i napisao pod nazivom "Trn u nozi na dugačkom putu".

Šta je vas navelo da toliko pomažete rođake, svoj narod i Srbiju?
- Imam želju da pomognem drugome još odmalena. Kao siroče, živeo sam kod staratelja, on je radio i moju i njegovu zemlju, pa je imao. Moje komšije, četiri brata s

kojima sam se družio, bili su siromašni. Kradom sam nosio iz ambara vreću pšenice s mog imanja toj braći. Meni je duševna hrana da dam, da obradujem nekoga. Ima jedna priča koja mi je ostala zauvek u sećanju. Bežao sam iz Beograda gde sam bio šegrt, a rat je već počeo, sve je bilo srušeno. Uspem da se ukrcam u voz ka svom rodnom selu, sedim u ćošku, a do mene sede gospodin sa šeširom i otvori neku tašnicu, izvadi parče leba i jedno jaje i poče da jede. Pita mene jesam li gladan. Ja rek'o da nisam. On izvadi još jedno jaje i parče leba i dade mi. Nikad to nisam zaboravio i sam sam sebi rekao da ću i ja jednog dana da delim tako - priča naš sagovornik.

Veći deo svog života (64 godine) proveli ste u Kanadi. Zašto pomažete Srbiji, a ne ovde u Nijagari, u Kanadi?
- Pa kako ćeš da počneš? Prvo od svoga počinješ. Pomažem i ovde razne organizacije, samo ne šaljem milion evra za most kao što sam poslao za Srbiju. Zidao sam crkvu na Montrose rd. u Nijagari, ali, nažalost, vidite ovu neslogu Srba, a ja volim da Srbi budu složni. Predlagao sam upravi crkve na Montrose rd. da se ujedinimo, ja ću da dam pet miliona dolara na 10 godina bez kamate, i pokloniću jedan deo, da napravimo lep centar, da se skupimo i da živimo k'o braća, da se ne sramotimo. Ali, nisu se složili. Davao sam i u parohiju Svetog Đorđa, sada dajem u ovu sirotinjsku parohiju (Svetog Ilije, prim. aut.) I tu sam dao blizu 50.000 dolara. Imam želju da pomognem Srbiji, a kad imam zašto ne bi? Čovek u životu ništa bolje ne može da napravi nego da za nekog nešto uradi.

Zašto za sve ove godine nikad niste posetili Srbiju?
- Nisam nikakav kriminalac, nisam se bojao, mogao sam da idem kud sam hteo. Kritično je bilo ranije jer sam dezerter iz vojske, ali to je prošlo. Znaš, čovek uđe u biznis, nije to bilo lako, to ti je "ili radi ili umri", što kažu Englezi. Trebalo je dugo vremena da se digneš na noge. Pozajmljivao sam pare, bio sam u dugu, ali sam mojima tamo slao. Počeo sam da šaljem novac 1958, do tada nisu znali ni da li sam živ. Imao sam jednu rođenu sestru, Desanku, umrla je, slao sam pare, kupio sam joj

stan u Kraljevu. Imao sam i polusestru i ona je umrla. Ona ima petoro dece i sva ta deca imaju svoju decu. Imam veliki spisak tih koje sam pomagao i koje pomažem. Počeše posle da pričaju treba da poprave neku crkvu, pa sam poslao pare, pa rekoše treba i drugu da poprave, opet pošaljem. Pa put se asfaltira, pa treba milion dolara za put, ja kažem evo milion evra. Moj sinovac (sin mog polubrata) je sposoban u tom polju, ja s ove strane okeana, a on s one i radimo. On je odgovoran za finansije, trenutno ima pola miliona dolara na računu koje treba u decembru opet da podeli našoj celoj rodbini: nekom 5.000 dolara, nekom 2.000, stariji dobiju malo više, mlađi malo manje, i tako ja to dvaput godišnje radim. Do sada sam poslao šest miliona evra u Srbiju i kod sebe imam svu dokumentaciju gde je taj novac završio.

U čemu ste nalazili volju i želju da stvarate i radite, i da dajete, odakle vam motiv za to sve?
- Ne znam zašto niko od mojih drugova i poznanika nije stigao dokle sam ja stigao. Imao sam viziju, bio sam ambiciozan, glava mi je radila, nos mirisao, oči su videle sve što treba i putovao sam tim putem. Rekao bih da smo se svi rodili sa istim alatom. Imaš oči da vidiš kud ideš, imaš ruke da radiš, imaš noge da te nose, i zavisi kako ćeš ti da upotrebiš taj alat. Bio sam i trgovac, imao sam osećaj za posao, kupovao, prodavao i zarađivao. Mislim da imam dobro srce, a bog pomaže ljude koji svakome misle dobro. Ne smeš da mrziš, treba da voliš ljude, da želiš da pomogneš. Sve ljudske mane i slabosti opraštam. Jedino ne mogu da oprostim Amerikancima što pocepaše onu Srbiju i pobiše narod. Ne mogu da razumem da jedna velika nacija može da napadne malu zemlju. Ali to ti je naša sudbina, da stalno stradavamo.

Biste li išta drugačije radili da sad počnete ispočetaka?
- Ne. Ako stalno imaš neke dobre ideje, onda one hrane tvoju dušu. Ako je to nešto loše, onda će to da izjeda tvoju dušu kao što rđa napada gvožđe. Sve što radiš moraš da voliš i to je pored genetike recept za dobro zdravlje i dug život. Veliki sam radnik, uživao sam u radu i sve što počnem želim dobro da uradim. Šta god sam radio bio sam dobar i bolji od mnogih drugih. Mogao bih da vodim računa i o državi. Pišu mi pisma i žale se na Srbiju. Ja kažem, pobogu, brate vi ste svi ortaci vaše države, ja sam između 15 i 20 miliona dolara dao Kanadi kroz porez. Ništa nisam tražio od Kanade, nisam ništa tražio ni od Srbije kad sam tamo bio. Mora da bude način da se sa zemljom uortačite i pomognete i sebi i njoj, a ne samo da kukate na vladu i na državu. Bolje zasuči rukave i pitaj se šta ćeš ti da radiš za svoju zemlju, a ne šta ona treba da tebi da. Mora da se radi i smatram da trenutno nema drugog izlaza nego da se Srbi vrate na selo, bar jedan veći deo.