Dobri duh rodne grude
Otadžbini je darovao oko sedam miliona evra, usrećujući zemljake školama, vrtićima, putevima, mostovima, medicinskim aparatima, a na tlo Srbije nije kročio od 1947. godine.
Mediji u Srbiji početkom decembra objavili su vest da su u Beranovcu, prigradskom naselju Kraljeva, 6. decembra završeni građevinski radovi na novom objektu vrtića, u kom će boraviti oko stotinu mališana i koji će nositi ime "MILOMIR". A sve ovo povodom 94. rođendana najvećeg srpskog dobrotvora današnjice Milomira Glavčića, rodom iz potkopaoničkog kraja, koji je Srbiji, a zavičaju do sada darovao blizu sedam miliona evra.
U bolnicu u Kraljevu je baš 6. decembra stigao i savremeni ultrazvučni aparat, Glavčićev dar, vredan 70.000 evra.
Kao na filmu
Rukovodstvu bolnice Milomir Glavčić je poručio:
- Pomoć drugima mi je u srcu i uglavnom želim da pomognem tako da taj moj dar koristi više ljudi. Zato i pomažem bolnicu, ali bih ipak, voleo da se ti aparati što manje koriste, odnosno da narod bude što zdraviji.
Ko je Milomir Glavčić, čovek koji je u svom domu u Fonthilu sa suprugom Armelinom, proslavio 94. rođendan. Priču o velikom humanisti Milomiru počećemo prisećanjem na njegovu proslavu 90. rođendana. A ovako je bilo...
"Kao u nekoj lepoj filmskoj priči bilo je to u sali pri Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi u Nijagara Folsu, gde su članice Kola srpskih sestara Vavedenje Presvete Bogorodice, a u sastavu parohije Sveti Ilija, sa svojim gostima proslavljale krsnu slavu. Rođendansku pesmu "Happdž birthdadž" započeo je svojim baritonom protojerej-stavrofor Lazar Vukojev, sveštenik u ovoj parohiji, a pesmu su prihvatili svi u sali.
Pesma je posvećena najvećem srpskom dobrotvoru današnjice Milomiru Glavčiću, koji je dan ranije u svom domu u gradiću Fonthil pored Nijagarinih vodopada, sa suprugom Armelinom i najbližim prijateljima proslavio 90. rođendan. Članice Kola srpskih sestara Vavedenje Presvete Bogorodice tim povodom napravile su tortu i poslale je slavljeniku, ali Milomir Glavčić ne bi bio ono što jeste da svoje veliko rođendansko slavlje, i tortu naravno, ne podeli sa svojim prijateljima, parohijanima Svetog Ilije, nevelike, ali izuzetno složne srpske zajednice u Nijagara Folsu".
Siroče sa "trnom u nozi"
A priču o Milomiru Glavčiću, koji je svom zavičaju, potkopaoničkom kraju do sada darovao blizu sedam miliona evra možete početi bilo kako, ali uvek ćete u njemu prepoznati dečaka iz bajke koju je pročitao u trećem razredu osnovne škole. Ovako to on opisuje u svojoj autobiografskoj knjizi "Trn u nozi na dugačkom putu":
- Jedna od tih bajki bila je o dečaku bez oca i majke koji je vrlo siromašno živeo sa svojom bakom. Živeli su vrlo oskudno i bili više gladni nego siti. Jednoga dana, vraćajući se iz škole, umoran i gladan, dečak sede na jedan panj da malo predahne, pa poče da pretura po torbi, da li je bar neka mrvica hleba ostala negde na dnu. Prevrtao je i prevrtao po torbi, pa je onda okrenu naopačke i počne da je istresa. Odjednom iz torbe ispade sreća koja se zvala Džin. Džin upita dečaka zašto je tužan i kako bi on mogao da mu pomogne. Dečak, onako gladan, odgovori da bi voleo da ima dosta hrane, da se lepo obuče i da živi u lepoj i toploj kući. Džin mu reče da će ispuniti sve tri njegove želje i da će da ga poslati u Kanadu, gde po ulici hodaju pečeni prasići, po nebu lete pečene kokoši, a na uglu svake ulice stoje ljudi koji dele raznovrsnu hranu i kolače. Kuće su im lepe i topple i sve je kao u raju.
- Verovatno me je ova priča opsenila - seća se tog vremena Milomir Glavčić - jer sam i ja bio siroče, više gladan nego sit, pa sam se pitao, onako za sebe, da li je moguće da postoji tako nešto i da li ću ja ikada imati šanse da odem u Kanadu i tamo živim.
Kada su se u logoru u Italiji, u koji je pobegao iz Jugoslavije, odlučivali gde ko želi da ide, Milomir Glavčić je bio više nego jasan:
- Znam da tamo po ulicama ne hodaju pečeni prasići, niti po nebu lete pečene kokoške, ali hoću da idem u Kanadu.
U toj zemlji hodao je sa "trnom u nozi", i pored velikih iskušenja obogatio se, ali nije zaboravio svoj zavičaj, koji je svih ovih godina nesebično pomagao.
Neumorni zadužbinar
Reći će Milomir Glavčić reporteru "Vesti" i ovo:
- Siromah sam bio, al' sam se malo obogatio, sa željom sirotinji i mom narodu dadoh, i ja opet siromahom postadoh.
A zaista pomaže rodnu grudu i šakom i kapom. Dva puta godišnje šalje pare rodbini i onima koje njegov sinovac Radoje Glavčić, u koga ima veliko poverenje, naznači kao nevoljnike. Javi tako Radoje da su potrebni vodovod, Dom kulture, most, Milomir odmah šalje pare. Za novi Dom kulture u Jošaničkoj Banji, koji se po njemu zove, poslao je 260.000 dolara, za most preko Ibra u Kraljevu, u naselju Ribnica, koji takođe nosi njegovo ime, koji su pre osam godina zajednički otvorili tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić i tadašnji kanadski ambasador u Beogradu Roman Viščuk, poslao je milion evra.
- Uz Spasića, Kolarca, Igumanova i kapetana Mišića, zlatnim slovima ispisujemo i ime zadužbinara Milomira Glavčića - rekao je tom prilikom Tomislav Nikolić.
Pomaže, ponavljamo, Milomir Glavčić rođake, bolesne, ostarele, usamljene, dobre đake, pomaže u izgradnji crkava, vodovoda, puteva, pomaže i književnike i slikare - ali ima jedan jedini uslov: da ne kude, ma kakva bila, vlast i državu!
Svojim vizionarskim delovanjem i mukotrpnim radom obogatio se u Kanadi ostvarivši san onog siromašnog dečaka iz bajke, koju je pročitao u trećem razredu osnovne škole, ali nikada, ni u snu, nije zaboravio mesto sa koga je kao gladno dete krenuo u veliki beli svet.
Međutim, od 1947. kada je iz vojske tadašnje FNRJ pobegao preko Prespanskog jezera u Grčku, nikada ponovo nije kročio na tlo svoje voljene Srbije.
- Nisam nikakav kriminalac, nisam se bojao, mogao sam da idem kud sam hteo. Kritično je bilo ranije jer sam dezerter iz vojske, ali to je prošlo. Znaš, čovek uđe u biznis, nije to bilo lako, to ti je "ili radi ili umri", što kažu Englezi. Trebalo je dugo vremena da se digneš na noge - odgovara Milomir Glavčić na pitanje zašto nikada nije posetio svoju Srbiju.
Možda bi Milomir Glavčić ipak došao u Srbiju. kada bi ga neko iz vrha vlasti zvanično pozvao. Ubeđeni smo da bi crveni tepih na Andrićevom vencu u Beogradu, kojim bi koračao Milomir Glavčić, bio prava mera za najvećeg srpskog dobrotvora današnjice.
Suze za Srbiju
Dobio je Milomir Glavčić najviša priznanja Eparhije žičke i opština Raška i Kraljevo. Odlikovan je Sretenjskom zlatnom medaljom za humanost i dobročinstvo. Pre osam godina, prilikom posete patrijarha Irineja Kanadi, vladika Georgije, tadašnji episkop Eparhije kanadske SPC, uručio mu je Orden Svetog Save, najviše priznanje SPC.
Tom prilikom, reporter "Vesti" je svedok, Milomir Glavčić nije krio suze. Ubeđeni smo da su to bile suze za Srbiju, koju nije video toliko decenija.
Četiri ulice u Nijagara Folsu
U gradu Nijagara Fols, u naselju Dearfield, izgrađenom pre devet godina, četiri ulice nose imena porodice Glavčić. Jedna se zove Armelina, druga je Glavcic, treća Milomir i četvrta Desanka... Time se Nijagara Fols koliko-toliko odužila Milomiru Glavčiću za sve što je do sada uradio za razvoj ovog turističkog gradića pored čuvenih Nijagarinih vodopada.
- Zemljište na kome se nalazi pomenuto naselje i ulice kupio sam davne 1962. godine. Pored mog i imena moje supruge Armeline, želeo sam da u trajnom sećanju ostane i ime moje pokojne sestre Desanke, s kojom sam proveo najteže dane bosonogog detinjstva i siromašne, mučne, ali lepe mladosti.
Odavde, iz Kanade gledajući, ne bi ništa falilo ni da Beograd jednu ulicu nazove po Milomiru Glavčiću.
- Do rata, radio sam u Beogradu, u Ulici Francuskoj 61, kao šegrt u Metalostrugarskoj radnji...
Povoda da se Milomiru Glavčiću da jedna ulica u glavnom gradu Srbije ima napretek...
Od zaseoka Pope do Fonthila
Milomir Glavčić rođen je 6. decembra 1924. godine u zaseoku Pope, potkopaoničkog sela Kovač, u blizini Jošaničke Banje. Kao dete ostao je rano bez roditelja, oca Dobrivoja i majke Save. Kao siroče sreću je potražio u Beogradu, gde ga je dočekao rat. Pobegao je iz armije u Grčku, zatim se obreo u logoru u Italiji i na kraju je postao građanin Kanade. Oženio se Italijankom Armelinom, sa kojom ima sina Mihajla i kćerku Jovanku. Sa suprugom Armelinom živi u Fonthilu, blizu Nijagarinih vodopada.
