Jovan Milanović, srpski Džems Bond (5): Dramatičan beg iz Brisela

Poslednji "radni" telegram jedinog srpskog špijuna u sedištu NATO-a, generala Jovana Milanovića bio je krajem oktobra 1998. godine i glasio je: "Agresija je odložena, opasnost nije prošla."

Bio prepušten sam sebi: Jovan Milanović

 

Za to odlaganje on je bio najzaslužniji kao čovek koji je, preko francuskog oficira Pjer Anri Binela, došao do kompletnih planova NATO-a za napad na SRJ. Međutim, ni zvaničnici ove alijanse nisu gubili vreme kad su shvatili da u svojim redovima imaju krticu.

Hvala ambasadoru!

- Nedelju dana posle sednice Saveta NATO-a, 13. oktobra, Binel je uhapšen i odveden u Pariz, a 31. oktobra je izdato zvanično saopštenje da je u centrali NATO-a otkriven srpski špijun. Međutim, još niko nije znao za mene, mada su se mediji prosto utrkivali u tekstovima o srpskom diplomati koji ga je zavrbovao. Jedno vreme se spekulisalo i da je Jovan Milanović izmišljeno ime i da se iza njega krije neko sasvim drugi.

Priznajem da sam se uplašio, ali nijednog trenutka se nisam plašio "čiste smrti", moje likvidacije. Bio sam svestan da najveći deo špijuna tako i završava. Međutim, plašio sam se da me namerno ne osakate kao upozorenje drugima - priča ovaj obaveštajac.
Milanović nije ni slutio da će mu uz NATO glavobolju izazvati i sopstvena država, odbijajući da mu omogući siguran povratak u zemlju.

- Tog 1. novembra, ujutru, saznao sam da sam i ja razotkriven. Prostor oko ambasade i stana je bio potpuno blokiran. Iz Beograda je prvo stigla pohvala, a zatim i da nemam razloga da se plašim i da uzmem odmor, ali ne idem nigde. Bila je to tako amaterska instrukcija za koju nikada ne bih poverovao da je mogla stići iz Obaveštajne uprave Generalštaba. Tako sam shvatio da sam i tu prepušten samom sebi.

Obavestio sam našeg ambasadora, pokojnog Nikolu Čičanovića, koji je sve preduzeo da bi me zaštitio. Prvih nekoliko dana sam ostajao u ambasadi, a zatim me je do i od stana pratilo obezbeđenje. Išao sam i vraćao se njegovim kolima sa zatamnjenim staklima u različito vreme, da bih i tako zavarao moguću potragu. Tako sam živeo sve do 19. decembra.

Lov na glavu

Tih 50-ak dana, Milanović je stalno bio u kontaktu sa Beogradom, ali svaki put bi dobijao više nego naivna objašnjenja zašto ga ne vraćaju u Srbiju.
 

- Čas su pravili planove za moje izvlačenje, čas da će uskoro sleteti ovaj ili onaj da me preuzme, čas mi se govorilo da budem obazriv. Najapsurdnije od svega je što je jednog dana vladinim avionom u Brisel doputovao i tadašnji potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović. On mi je rekao da ne može da me "pokupi" jer za to nema odobrenje, ali mu je ambasador Čičanović, na prevaru, utrapio mog psa. Tako je i ispalo da je država prvo spasla moje kuče, a tek onda i mene - priča ovaj general.
Kasnije je saznao da su se tih dana u Beogradu uveliko pravile analize kako je zapravo on zavrbovan od strane francuske obaveštajne službe.

- Poslednja depeša koju sam primio glasila je: "Ostajete u Briselu do daljnjeg, zato što je interes države veći od vašeg ličnog." Time se za moju zemlju ta priča završila kao da cela Evropa nije brujala o čoveku koji je pune četiri godine špijunirao NATO u korist Jugoslavije. Na sreću, jedan visoki belgijski funkcioner mi je rekao da je napravljen scenario da čim mi 15. januara 1999. godine istekne diplomatski imunitet, moguć je lov na moju glavu. Za očekivati je bilo da taj "posao" odrade pripadnici balkanske mafije. Shvatio sam da više nemam šta i koga da čekam - sasvim staloženo, i s ove vremenske distance - priča ovaj srpski obaveštajac.

Zahvaljujući ambasadoru Čičanoviću, 19. decembra dobija dve blanko karte makedonske aviokompanije MAT i kao u američkim špijunskim filmovima na aerodrom stiže u sporednim briselskim ulicama, izbegavajući moguće presretanje.

- Čim sam na aerodromu ispisao svoje ime i prezime, a obaveštajci Belgije shvatili da napuštam zemlju, počela je gužva. Na sreću, bio sam u pratnji dvojice službenika ambasade koji su imali diplomatske akreditacije da mogu da uđu u avion bez ikakvih provera i oni su me otpratili do sedišta. Tih desetak minuta koliko je trebalo da se pokrenu motori i da avion zarula po pisti, činili su mi se kao večnost. Odahnuo sam tek kada smo sleteli u Skoplju...