Jovan Milanović, srpski Džems Bond (3): Deda Solunac majora Binela
Ljudi koji su činili moju obaveštajnu mrežu nisu bili ni lakoverni ni gramzivi. To su bili profesionalci koji su radili za interese svojih zemalja, ali se nisu mirili sa onim što se događa i u šta SAD želi da ih uplete. U krajnjem slučaju, nisu mi dostavljali ništa od dokumenata koji bi naškodili nacionalnim interesima svoje zemlje.
Tu mislim na neke predstavnike Rusije, Grčke, Italije i Španije. Jedan od njih bio je i major Pjer Anri Binel, pripadnik francuske obaveštajne službe i čovek kome se smešila ozbiljna vojna karijera, ali je sve žrtvovao ne mireći se sa nepravdom koja se priprema, priseća se najpoznatiji srpski špijun koji je 1998. godine osujetio sve planove NATO-a i sprečio već dogovoreni, prvi pokušaj agresije na SR Jugoslaviju.
Bez dogovoraAgresija je počela tako što pitanje kopnene intervencije uopšte nije bilo rešeno već je vrh NATO-a odlučio da ga rešava shodno situaciji na terenu. Na kraju, general Vesli Klark i Toni Bler su obmanuli i Kongres SAD i kompletan NATO, jer kad su shvatili da nema ništa od prognoze da će operacija biti završena za 96 sati odlučili su da rade po svome. |
Slučajni susret
- Binela sam upoznao slučajno. Naime, već krajem septembra '98 iz više izvora sam dobio kompletnu informaciju da je NATO odlučio da nas bombarduje 17. oktobra, ali državno rukovodstvo tadašnje Jugoslavije, pre svega Slobodan Milošević i Milan Milutinović su uvek imali rezervu prema mojim podacima. U to vreme su aktivno pregovarali sa Ričardom Holbrukom i verovatno nisu mogli da poveruju kako im on priča jedno, a priprema nešto sasvim drugo.
- Znači, bio mi je potreban neki opipljiv dokaz - dokument. Otišao sam kod jednog od svojih veza i iskreno mu saopštio šta mi treba, a on mi je odgovorio: "Slušaj, ako si sve ovo dostavio i to nije dovoljno, onda si ti džabe sedeo. Čoveče, agresija je gotova, ali papir ne smem da ti iznesem." Znao sam da je bio u pravu.
General Milanović je u to vreme već imao redovne susrete sa Binelom. Upoznali su se nekoliko meseci ranije i to slučajno, u trenutku kada je NATO očekivao da će srpska policija uspeti da brzom i efikasnom akcijom reši krizu na Kosmetu.
Kako bi saznao više detalja, planirao je da se upozna sa šefom francuske delegacije pri vojnom komitetu NATO-a. Unapred zakazan ručak otkazan je u poslednjem trenutku, a poruku je preneo njegov šef kabineta, major Pjer Anri Binel.
- Reč po reč preko telefona i ja sam predložio da, kada je već rezervisan sto za ručak, mi obedujemo. Na moje iznenađenje je pristao i onda mi je i otkrio da se i njegov deda borio na Solunskom frontu, da mu je rekao da skine kapu kada vidi srpskog vojnika, ali i da je i on tokom rata u Bosni, kao oficir Unprofora, upoznao srpski narod, ali i srpske đakonije.
Knjiga posvađala generaleMilanović otkriva i kako je jedna naučna studija o istoriji Kosova bukvalno posvađala generale dok su dogovarali planove za bombardovanje. |
- Usledili su novi i novi susreti i njegova očigledna želja da hoće da pomogne. Do 29. septembra Beograd je znao apsolutno sve kada je reč o budućoj agresiji. Informacije sam dobio od najmanje desetak ljudi iz NATO-a, ali i diplomata Zapada, uključujući i da će se formalno, konačna odluka doneti 12. ili 13. oktobra na Samitu NATO-a gde će se samo potvrditi i datum - 17. oktobar.
Kako dostaviti dokumente
- Binelu sam sve to ispričao i otvoreno pitao može li mi nabaviti kompletna dokumenta - planove napada. Rekao je: "Dobićeš" i sutra uveče me je pozvao i rekao da budem u stanu.
Binel je stavio planove NATO-a na stočić u dnevnoj sobi i onda smo dva sata analizirali te spise. Dve flaše vina smo popili. Gledajući u te spise, bukvalno sam bio sleđen. I onim što sam video, ali i činjenicom da sam shvatio da sam zaokružio priču zbog koje sam i došao u Brisel i zbog koga me je u krajnjem slučaju moja država i školovala i plaćala. Kada smo sve pregledali, ustali smo i desetak minuta se gledali. U jednom trenutku je obrisao znoj sa čela i rekao: "Znam šta sam uradio" i otišao.
Potom nastaje i lična drama generala. Šta raditi sa tim spisima, odnosno kako ih na najbezbedniji način dostaviti Generalštabu.
- Milion varijanti mi prolazi kroz glavu. Od toga da je odmah po izlasku uhapšen, do toga da će verovatno mene skembati na putu do ambasade. Pogledam se u ogledalo i mislim da nisam video sebe, već nekog drugog. Spakovao sam ta dokumenta u kesu iz prodavnice deleze i krenuo ka našoj rezidenciji. Tih desetak minuta koliko sam prepešačio oduzelo mi je najmanje 20 godina života. Pešačio sam i kao da sam gledao svoju sahranu. Verujem da je to bio jedan život i da sam ponovo rođen kada su u sedam sati ujutro ta dokumenta bila na stolu načelnika Generalštaba SR Jugoslavije.
