Želim samo da umrem

"Samo mi je bog ostao, nikog više nemam, od srpskih vlasti ne dobijam ništa, od kosovskih 40 evra za mesec dana, dve nedelje da jedem, a posle jok, ćutim i trpim", kaže za "Vesti" Javorka Nedeljković, koja sama živi u selu Smač kraj Prizrena.

Priča o tugi i samoći, staračkom životu bez pomoći, pre nekoliko godina se trajno uselila u kuću Javorke Nedeljković iz sela Smač kraj Prizrena. U seocetu je ranije živelo 35 srpskih porodica, a onda su 1999. godina svi otišli. Javorka se sa suprugom vratila i jedina opstala. Njen Krsta sa kojim je, kako kaže, mnogo toga od 1983. kada su se venčali preturila preko vrata, preminuo je pre šest godina. Za njim je ona ostala sama, bespomoćna, fizički i psihički bolesna. Pred kućom goste dočekuju njene ovce. Sa njima se Javorka u svojoj samoći često i razgovara.

- Ajde sklonite se - obratila im se kao deci, ne bi li gosti ušli u kuću.

Na ivici gladi

Javorka Nedeljković

Odmah je zategla maramu na glavi, kao da se uređuje, i pogledala ka nama. Mesecima niko nije prešao njen kućni prag, tek je se jedino seti Spasa Andrijević, službenik Kancelarije za zajednice i povratak, koji se brine da ona dobije 40 evra pomoći mesečno. Propisi kažu da ako ne podigneš novac koji daje kosovska vlada kao socijalu, odmah te skidaju sa liste. Za nekoga ko je toliko bolestan i živi u prizrenskoj nedođiji, u kojoj je sve bliže njivom nego putem, to je veliki problem.

- On mi je ko brat. Drugog nemam. Bog da ga čuva i da mu sve da - prvo je izgovorila Javorka, pokazujući na Spasu, dok joj se lice širilo u osmeh.

Iako ima tek 50 godina, težak život je na njoj ostavio strašan trag. Kad bi sudili na osnovu onoga što je ispisano na njenom licu i rukama, svako bi joj dao bar 20 godina više.

- Sama živim. Nemam nikoga. Samo mi je Bog ostao - uz uzdah je prozborila naša domaćica.

Priča o tome kako je 1999. godine otišla i vratila se pet godina kasnije, ali svoju kuću nije zatekla.

Kuhinja pocrnela od gareži

 

- Pravo da vam kažem ne znam gde sam u međuvremenu živela. Krsto i ja smo otišli, jer su svi krenuli, pa tako i mi. Nismo bili u kolektivnom centru, nego sam privatno u jednoj staroj kući živela. I nije se moglo, pa smo se vratili - tužno i nepovezano priča Javorka.

Zatekli su veliko i prazno dvorište. Tamo gde je bila kuća, ostali su temelji i nad njima trava. Kuću su joj obnovili, napravili prizemni i spolja neomalterisan kućerak, ali ipak krov nad glavom. U jeku kampanje povratka u Smač, selo u koje se malo glavnim, a više sporednim, blatnjavim putevima, stiže na potezu između Prizrena i Đakovice, vratili su se i drugi Srbi. Ali, u toj nemaštini i bedi, daleko od puta, škole i lekara, nisu dugo izdržali. Neko je prodao imetak, a neko samo otišao. Javorka nije imala kud.

- Ne bogomi, nisam se nikome obraćala za pomoć. Mi nismo nigde ni radili. Ja sam po kući, domaćica bila, a Krsto je bio zemljoradnik i obrađivao to što smo imali. Od srpskih vlasti sada ne dobijam ništa, od kosovskih eto tih 40 evra. Za mesec dana. Šta sa tim parama? Dve nedelje da jedem, a posle jok. Ćutim i trpim. Trebaju mi lekovi, veliki pritisak imam. A gde da kupim lekove? Sa 40 evra ne možeš ništa da kupiš - veli Javorka.

Oteta zemlja

Pričajući o svom suprugu i imetku, kaže da ima i zemlju u vlasništvu, ali da od nje nema nikakve koristi, niti može ikome da je da u najam. Svedoči da njivu koristi jedna albanska porodica, iako sa njima nema nikakvog dogovora.

- Imam njivu, a drugi radi. Oni sami uzeli i neće da dadu. Tražili smo, još Krsto dok je bio živ. Ali, ne daju. Oćete da se ubijemo sa njima zbog zemlje? Ne, Boga mi - kaže nesrećna žena.

Javorka nema puno snage. Polako je ušla u kuću. Iznad ulaznih vrata do poda se protegla požutela zavesa. Sa nje je poleteo roj mušica. U vrhu požutelih i nevešto krečenih zidova, visi paučina. Jak miris, koji dopire iz svih delova kućerka, jasno ukazuje da je ovoj ženi potrebna pomoć u higijeni. Posteljina na krevetu je prljava, umazana. Prozorska okna su musava, davno nisu oprana. Zidne pločice zatamnele, a u njihovom uglovima buđ. Malena kuhinjska sudopera pocrnela je od gareži.

Javorka je viseće kuhinjske elemente ukrasila štirkanim vezom oivičenim krpama. I one omasnele i požutele od prašine.

- Nemam ni veš-mašinu, ni struju, nemam ni vodu - odmah je počela da objašnjava Javorka, kao da se pravda što mora da goste tako da dočeka.

- Vode nemam nikako. U selo idem da uzmem za piće. Polako peške vučem, pa kad stignem. Ovde iz bunara uzmem vodu kada mi treba da operem. Ali, kada nema vode u kuću, eto kako je. Ne može sve da bude čisto. Ma, šta da vi kažem. Mučim se i kada idem u WC. Nije mi lako, verujte!

Za razliku od vode, struja ponekad i dođe. Javorka ipak ne pali televizor, na kome kaže ni nema šta da vidi. U svojoj samoći odavno je izgubila interesovanje sa život van četiri zida svog kućerka i neoivičenog dvorišta u kome pasu njene ovčice. Dece nema, i ničemu se više ne nada.

- Očekujem smrt. Život ne. Samo da padnem dole i da me niko ne vidi. Eto, tome se nadam.