Selo sa dva đaka
Planinsko selo u okolini Vranja uskraćeno je za osnovne tekovine civilizacije, nema puta, televizije, pa ni crkve u kojoj bi se žitelji pomolili za bolje sutra. Škola koja je nekad brojila 60 đaka, sada ima samo dva, a pošto puta nema kada padne kiša ili sneg roditelji ih nose na leđima.
Dobrejance je planinsko selo u okolini Vranja, u kraju Poljanica, koje danas ima svega 37 žitelja, uglavnom onih koji su prešli 70 godina. Selo nema crkvu, jer se stara koja datira iz 19. veka odavno urušila, nema puta, ni televizijskog signala. U potrazi za boljim životom žitelji ovog seoceta odlazili su u Vranje, Beograd, inostranstvo... Njihov broj se stalno smanjivao, po popisu iz 1991. bilo ih je 102, 2001. godine 74, a do danas se i taj broj prepolovio. Dobrejance je jedno od 22 sela u Poljanici kome preti nestajanje, iako se nalazi na svega 15-ak kilometara od Vranja, a prvi zaseok Donja Mahala od glavnog asfaltnog puta deli 300 metara.
Do civilizacije na konju
Dragan Đorđević živi u Vranju, a svake nedelje obilazi roditelje Branka i Dobrinku u zaseoku Crna Bara i najveći je skeptik po pitanju dalje sudbine sela.
- Ne znam šta je ovo, kao da smo ukleti. Za ovo smo krivi svi mi, žitelji. Nemamo crkvu, a kad ne zvoni crkveno zvono, život se gasi. Nema ni puta, jer 300 metara do prvog asfalta ili dva kilometra do poslednjih raštrkanih zaseoka, Crne Bare, Gornje Mahale, Jejka i Jabukova samo su razrovane prtine kojima se i peške teško prolazi. Ovo malo ljudi nema TV signal, iako je repetitor blizu, na uzvišenju u selu. U kvaru je nekoliko godina, ali uprkos brojnim zahtevima oni koji su zaduženi za kvarove ne žele da dođu - navodi Dragan.
Kada bi se napravio put, te država podstakla povratak na selo, možda bi se nešto promenilo. Ali na sve vapaje i peticije šake seljana, vlasti su tražile pare. Da ovaj osiromašeni živalj, koji jedva krpi kraj sa krajem, da deo novca za prosecanje puta i dovlačenje šodera.
- Nema od toga niša, ovde ljudi bukvalno preživljavaju - kaže Dragan.
Meštani Dobrejanca, ali i drugih sela, voljni su samo da učestvuju u tome da pojedine rupe, koje su i po metar dubine, prodube za još metar i izgrade na putevima javne česme.
- Izgleda kao šala, ali nije. Još malo, opet će ljudi morati u Vranje na konjima, pa barem da imaju na svakom koraku gde da ih napoje i osveže svoje napaćene duše - ističe Dragan na rastanku.
Ognjišta se gase, oni koji su otišli selo su zaboravili, mnogi nikad više neće kročiti na kućni prag i groblje predaka. Kuće su zarasle u čičak i korov. A ovo selo mnogo toga ima, ogromno prostranstvo.
- Istina, zemlja nije plodna, ali ima livada bogom datih za stočarstvo. Nekada se ceo kraj beleo od ovaca, po ceo dan se čulo meketanje i zvuk frula. Bilo je svetkovina, slava, svadbi, sviralo se, igralo, zemlja se tresla. Mladi su se gledali, zaljubljivali, sklapali brakove, rađali decu. Škola je imala po 60 đaka, a danas samo jednog iz našeg sela i dva iz susednog zaseoka Drezgovica - priča Dragan.
Jedini đak iz ovog sela je Jovana Stojanović koja pohađa drugi razred osnovne škole. Sa njom je u školskoj klupi Miljana Stanković iz susednog Sekirja. U školu dolaze i šestogodišnje Marija i Miljana, koje su u predškolskom uzrastu. Od dece tu je i Lazar Stojanović, koji pohađa šesti razred u susednom, centralnom selu Vlase.
Deci najteže 
- Ta deca jedva stižu do škole. Kad je suvo dovode ih roditelji, a kad padne kiša ili sneg nastaje veliki problem. Deca ne mogu da savladaju pojedine deonice na putu, pa ih roditelji nose na leđima. Kad je veliki kijamet, ne dolaze. Iz susednog Sekirja do škole treba sat vremena peške, pa vidite. Ne shvatamo odnos lokalne vlasti prema našem selu, ali i celom kraju. Trebalo bi da pošalju jedan buldožer da proseče i poravna put, kamion da iz reke Veternice koja protiče pored škole izvade šoder i bace na put. Da to utabaju i gotovo. Ovde put znači život, ali koga to briga. I oni koji nemaju nikog u selu, došli bi možda da poprave kuće, da zapale vatru, da se zadimi odžak, ali kako kada puta nema - ističe Dragan.
Bez obzira na sve nedaće, u selu još ima vrednih domaćina. Najbrojnija je familija Stojanovića, njih devetoro, četiri generacije u jednoj kući. Oni ovo selo održavaju u životu. Tu su najstariji Vidosav (89), njegov sin Zoran sa suprugom Ljubinkom, koji imaju sina Igora, snaju Anu i unuke Lazara, Jovanu i Mariju. Teško ih je naći u kući, jer svako je u poslu i po ceo dan vani.
Dragan Stevanović, koji sa suprugom Slađanom živi od poljoprivrede, kaže da je posao velik, a vajda mala.
- Ovde zemlja nije prve klase, ali rađa krompir, pasulj, sadimo bašte, neko ima i manji plastenik. Radimo da bismo preživeli, a ako preostane da pomognemo deci koja su u Vranju - kaže Dragan.
Njegova ćerka Milunka, koja je udata u kući Savića, pored poljoprivrede čuva dve krave i pravi prvoklasan sir.
- Pravimo sir za sebe i decu, za prodaju teško. Kad nakupimo, višak nosimo na pijacu. Zbog lošeg puta odlazimo retko, tako da nam je sir prevreo i masan. Izuzetno je tražen, ali proizvodimo male količine - kaže Milunka.
U selu je razvijena i goroseča, ima kvalitetne bukove šume koja se prodaje kao ogrev ili se koristi za proizvodnju ćumura.
- Ko ima decu, zdravu i jaku može da sebi obezbedi drva. Ostali daju svoju šumu, po principu jedan kamion za drugog, jedan za njih. Ovde uvek ima posla za šumske radnike, ali nema ko da radi. Zato umesto ovdašnjih meštana radnici dolaze iz Bosne. Ima ih uvek, doduše rade za male dnevnice, ali u kontinuitetu - kaže Dragan.
Kraj je bogat i izvorima, a voda je kao lek. I lekovitog bilja ima na sve strane, pečuraka...
- Ima svega, nema ko da bere. Kad dođemo iz grada odemo u branje pečuraka koje sušimo i kasnije prodajemo da bismo izmirili dažbine za struju i poreze našim roditeljima - navodi Dragan.
Meštani ne žele da prognoziraju opstanak sela, ima onih koji smatraju da bi se uz pomoć države oživelo stočarstvo, a određen broj mladih ljudi bi se vratio, jer u gradovima nema posla i teško žive.
Planinska voda
Albansko selo
|
