Srpska vartolomejska noć (8): Zatišje pred buru
Za vladavinu kralja Aleksandra Obrenovića moglo se govoriti da je u neumerenom i nesmotrenom odbranom ličnog interesa bezobzirno primenjivala razne pritiske koji su pogađali slobodu pojedinca i druga građanska prava, ali se nije moglo reći da je bila krvava. Međutim, posle 23. marta 1903. godine, ona je za Beograd postala samo krvava, iako žandarmi nisu pucali u masu.
Dva dana kasnije, kralj je ukinuo Aprilski ustav i za samo jedan sat, izvršena su dva prava državna udara. Aleksandar je uzeo stvar u svoje ruke. Raspustio je Skupštinu i Senat, ukinuo liberalni Zakon o štampi, Zakon o opštinama, Zakon o izboru Narodnog predstavništva, a zatim popunio Senat i Državni savet novim članovima i vratio Ustav na snagu. Uopšte, ponašao se kao davljenik koji više nema kud.
Beč širio glasineGlasine o Nikodiju Lunjevici kao mogućem nasledniku srpske krune naročito su raspirivali austrijski agenti. U njihovim dokumentima stoji da je "sasvim izvesno" da je među hartijama kralja Aleksandra, odmah posle prevrata, pronađen nacrt proklamacije o proglašenju Nikodija za naslednika prestola, s mnogim ispravkama koje je svojom rukom izvršila kraljica Draga. I zatim, da je Nikodije, upravo pred prevrat, govorio svojim prijateljima o predstojećem proglašenju za prestolonaslednika, tražeći od njih da ga podrže kad do toga dođe. Ali, govorilo se i to da je kralj Aleksandar odustao od toga zbog protivljenja Rusije, kojoj je pre svih odgovarao veliki rusofil knez Mirko, sin kneza Nikole Petrovića. |
Bio je to četvrti državni udar za svega deceniju njegove vladavine. Iako se u Ustav zapravo nije diralo, a državni udar je bio najblaži mogući, način na koji je to sve obavljeno u očima javnosti bio je nedoličan. Opozicija je u njemu pronašla municiju za još jače napade na kralja.
Upad iz kafana
Martovske demonstracije su pokazale da vojska nije čvrst oslonac kruni, iako su u vladi sedela čak četiri generala. Posle ovog događaja, zaverenicima je pristupio veliki broj oficira, a stanje u vojsci i narodu, raspaljivano štampom, postalo je gotovo neizdržljivo. "Zato zaverenici energično ubrzaše pripreme, održavajući sve češće tajne sastanke", piše savremenik ovih događaja Dragiša Vasić.
"A 26. maja, održaše oni poslednji sastanak sa kraljevim ađutantom, potpukovnikom Mihailom Naumovićem". Na sastanku su bili prisutni još i Đorđe Genčić, Aleksandar Mašin, pukovnik u penziji i dever kraljičin, Milivoje Anđelković, major i komandant bataljona u Sedmom puku, kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, artiljerijski kapetan Đorđe Ristić i konjički poručnik Antonije Antić. Za dan izvršenja atentata odredili su noć 28. maja, prvo naredno Naumovićevo dežurstvo u Dvoru.
Znak za pokret zaverenika trebalo je da bude pelerina po koju će Naumović, kad nađe da je povoljno, uputiti jednog od gardista svojoj kući, sa nalogom da mu je donese. Utvrđeno je da se u Dvor upadne oko 2 časa posle ponoći iz Oficirskog doma, koji je u neposrednoj blizini Dvora. Do tada, svi zaverenici, podeljeni u pet grupa, trebalo je da čekaju u ovom domu, i u kafanama kod "Slavije", "Stare Skupštine", "Takova" i kod "Kolarca".
Ove grupe trebalo je da krenu sa svojih mesta i da se sastanu sa bataljonom potpukovnika Petra Mišića kada on bude naišao pored Oficirskog doma, i da zajedno krenu na Dvor. Odmah za ovim bataljonom planirano je da prođe kapetan Kostić sa svojom četom pešačke garde i da krene na žandar-kapiju u Krunskoj ulici.
Na istom sastanku zaverenici su postavili pitanje šta raditi sa kraljičinom braćom, potporučnicima Nikodijom i Nikolom Lunjevicom, i odlučili da im se sudi posle prevrata. Pukovnik Mašin je predložio je da se domovi članova vlade, predsednika Cincar-Markovića, ministra vojnog Milovana Pavlovića i ministra policije Velimira Todorovića opkole, a stanarima zabrani izlazak. Tada je civilni vođa zavere Đorđe Genčić predložio da bi ovo isto osiguranje trebalo da se primeni i prema generalu u penziji Jovanu Belimarkoviću, starom, ali energičnom čoveku i odanom prijatelju doma Obrenovića.
"Najzad, kada je i to bilo predviđeno, pukovnik Mašin istupi pred zaverenike sa jednim i poslednjim predlogom", piše Vasić. "Moramo, reče on, pomisliti i na mogućnost našeg neuspeha. U tom slučaju, ja vam predlažem povlačenje iz varoši ka Topčiderskom brdu. Na ovom brdu pobošćemo barjak i pozvati narod u revoluciju!
Ovo bi usvojeno, a posle toga, raziđoše se oni iz stana Naumovićevog, pa sve po dvojica odoše u raznim pravcima. Sutrašnji dan, 27. maj, prošao je u izvođenju svih onih priprema o kojima je dan ranije odlučeno. Kako je bilo predviđeno da se nabavi i opijum, koji se u vinu imao dati komandiru straže kapetanu Petru Panajotoviću i dežurnom ordonans-oficiru, to se na sve strane preduze traženje. Ali, ni to nije bilo lako. I tek posle dugog traženja, kapetanu Dušanu Glišiću pođe za rukom da ga dobavi u apoteci jednoga svoga prijatelja...
Tek 28. maja poslepodne predade ga on poručniku Antiću, a ovaj Petru Živkoviću, koji na dvorsku službu beše već stupio. Ova dva dana, 27. i 28. maj, upotrebiše oni još i na to da svima učesnicima saopšte određene im dužnosti, mesto i čas dolaska. Komandant Šestog puka, potpukovnik Petar Mišić, sa jednim bataljonom, koji je logorovao na poljani preko od Karađorđevog spomenika, imao je tačno u dva časa manje pet minuta biti pred Oficirskim domom, gde su, u isto vreme, imali stići oficiri podeljeni u pet grupa i razmešteni na pet raznih mesta, pa stavljajući se na čelo Mišićevog bataljona, krenuti trčećim korakom ka dvorskoj glavnoj kapiji, koju ima, pošto opije komandira i oduzme mu ključeve, da otvori gardijski poručnik Petar Živković. Sve je bilo predviđeno na konac. Oružje oprobano, sablje naoštrene, satovi regulisani po časovniku Železničke stanice.
Poslednja večera
I tako se spustila noć 28. maja, tiha, vedra i vrebajuća. Pun mesec osvetljavao je Beograd umoran od trzavica, nemiran od sramote, prenapet i premoren u očekivanju. U Dvoru, to veče, bila je večera, kojoj su prisustvovali članovi kraljevske vlade i porodica kraljičina. Posle večere, koncert muzike kraljeve garde, raspoloženje obično. A u pola noći, gosti se raziđoše i kraljevski par ode na počinak, koji će se krvavo prekinuti", beleži Dragiša Vasić. U jedan čas posle ponoći vladao je u domu Obrenovića duboki mir.
Nikodija za kraljaJoš od kraljičine lažne trudnoće u srpskoj javnosti se proneo glas da je pitanje prestolonaslednika već rešeno, da je kralj Aleksandar za svog naslednika izabrao kraljičinog mlađeg brata, Nikodija Lunjevicu. Kralj je ove glasove porekao, naročito onaj prema koju će Nikodija usvojiti, ali ih nije suzbio. Oni su nastavili da kolaju Srbijom, izazivajući nemir i nezadovoljstvo, naročito među oficirima.
Milutin Lazarević, pukovnik u penziji, saopštio je javnosti da se po kasarnama "sa zvanične strane" agitovalo da oficiri Nikodija Lunjevicu "predusreću kao kakvog princa". Milorad Jovanović, sin Alekse Jovanovića, predsednika vlade u doba kraljeve ženidbe, govorio je da je ministar policije "strogo poverljivim raspisom" u aprilu 1903. godine zatražio od područnih organa vlasti da najstrože kazne svakog onog koji protura glas da će Nikodije Lunjevica biti proglašen za prestolonaslednika. |
