Srpska vartolomejska noć (7): Beograd na ulici
Vlada generala Dimitrija Cincar-Markovića, obrazovana 1902. godine, označila je vraćanje Srbije na lični kraljev režim. To je uzbunilo dotadašnju, prilično ravnodušnu srpsku javnost. Naslućivalo se ukidanje sloboda datih Aprilskim ustavom iz 1901, a upravo su te slobode do kraja naredne godine ojačale opoziciju koja je na sva usta ocrnjivala kralja i njegov dom.
Kralj je sam krenuo u borbu protiv takve antidinastičke aktivnosti, ali je već na početku napravio još jednu grešku, okruživši se nesposobnim ljudima bez odgovarajućeg političkog značaja. To se dobro videlo u narednih šest meseci rada vlade, koja je odlaganjem sednica na kojima je trebalo doneti budžet, u zimu 1903, dala priliku skupštinskoj opoziciji da je proglasi rušiteljem Ustava.
Šibica za javnost
Opoziciona štampa je uspela sasvim da zapali javnost, namećući joj uverenje da na prestolu Srbije sedi čovek kome je suđeno da pogine. "Činilo se da se bliski pad režima mogao rukom opipati", piše o tim danima Dragiša Vasić. "Četvrtog marta vlada zabrani socijalistima Marksovo veče. Ovo ogorči radnike.
Dvadesetog marta list Odjek donese izvode iz zapisnika sednica Narodne skupštine o pogaženoj kraljevoj zakletvi, ali ga policija zapleni. Dvadeset drugog marta ona ga zapleni ponovo, pa to isto učini sa Dnevnim listom i Trgovinskim glasnikom, umerenim i ozbiljnim organom trgovačkog staleža. Dnevni list zabrani zbog članka 'Narod diže glavu'. Dvadeset trećeg marta u 4 časa popodne Beograd je bio na ulici."
Pokolj za dlakuKralj Aleksandar i kraljica Draga bili su zaprepašćeni brojem martovskih demonstranata. Kasnije se pričalo da je, na podsticaj svoje supruge, kralj već pošao na telefon da naredi upotrebu oružja, ali ga je general Cincar-Marković zaustavio. Iste noći uhapšeno je 119 velikoškolaca, gimnazista, radnika i đaka osnovnih škola. |
Iako su pravi razlog za proteste bili glasovi o napadu na Ustav, koji je nazivan čak i državnim udarom, povod za nemire našao se u jednom ministarskom rešenju koje je, prema tumačenju opozicije, "nanosilo tešku uvredu jednom časnom delu građanstva". "Evo šta se desilo toga dana", objašnjava Vasić. "Po rešenju ministarstva unutrašnjih dela, svi trgovački pomoćnici bili su dužni da na svojim ispravama, kojima su dokazivali uredan upis u radnjama, prilepe svoje fotografije.
Pre toga, jedino su prostitutke, pokućari, kočijaši, ćirice, kuvari i alasi morali imati svoje fotografije u knjižicama. Trgovački pomoćnici bili su ogorčeni ovakvim rešenjem jer su nalazili uvredu i poniženje za svoj red. Ali, u isto vreme, ovaj izgovor trebalo je da im posluži te da zajedno sa velikoškolskom omladinom, a po prethodnom tajnom sporazumu, protestuju protivu spremanog državnog udara. Zbor njihov bio je zakazan popodne na Terazijama, u kafani Takovo.
Zbog velikoškolaca održan je pre podne. Na njemu, jednom oštrom rezolucijom, osuđena je ona mera primenjena na trgovačke pomoćnike, a u isto vreme spremani državni udar, pa je odlučeno da se ponovo sastanu u četiri časa posle podne na praznom prostoru Kalemegdana. Još ranije tamo postavljena, policija je pokušala da spreči okupljanje omladine, pa je, uglavnom, i uspela da je na onom mestu rasturi.
Premijer štiti vojskuKada su do kralja Aleksandra doprle vesti o zaveri među oficirima, on je, umesto da se razračuna sa osumnjičenima, delovao na posledice, a ne na uzroke: zatvorio se u dvor i pojačao ličnu stražu. Tako je zaverenicima samo dao jednu prepreku više, a da sebe nije čvrsto osigurao. Kraljevoj neodlučnosti naročito je doprineo Dimitrije Cincar-Marković kome je, kao generalu, izgledalo neizvodljivo da oficiri pripremaju smaknuće svog vrhovnog komandanta. Još od prvog sastanka zaverenika 1901. kralj je bio obavešten šta mu se prema. Policija je ozbiljno shvatala dojave koje je dobijala, ali generali nisu, pa je Cincar-Marković smatrao svojom dužnosti da brani vojsku od policijskih dojava. Za to vreme, oficiri su popunjavali redove novim pristalicama i razrađivali plan. |
Ali se ova opet prikupila kod Velike škole, odakle se Knez Mihailovom ulicom uputi Terazijama, preteći usput zbog državnog udara. Trgovačka omladina, čiji zbor nije ni dozvoljen, pođe tada u susret velikoškolskoj omladini, sa kojom se sastade oko spomenika knezu Mihailu. Odavde, ujedinjene i praćene mnoštvom radoznalog sveta, koji se ovog prazničkog dana tiskao ulicama, obe se uputiše Terazijama.
Vođi ove povorke, koju su sačinjavali đaci svih škola, trgovački pomoćnici i radnici, bili su velikoškolci Dimitrije Tucović (potonji osnivač borbene Socijaldemokratske partije) i Ljubomir Jovanović Čupa. Ova dva omladinca, divovskog stasa i odvažnog i mrkog izgleda rođenih vođa, povedoše povorku pravo na kordon žandarmerije, koji je branio prilaz Dvoru. Tada se zametnu borba prsa u prsa, ali vatreno oružje ne bi upotrebljeno. No, kad nalet omladine, ponavljan u nekoliko mahova i svom žestinom, ne uspe, iskrvavljeni vođi okrenuše povorku natrag.
Bilo je pet časova kad otpoče demoliranje redakcija vladinih listova." Taj napad, zatim i na Ministarstvo građevina i advokatsku kancelariju Živojina Veličkovića, poznatog kraljevog prijatelja, trajao je jedan sat. Oko šest časova, demonstranti su se vratili odakle su pošli. "I tu, pozvani da se raziđu, neki poslušaše", napominje Vasić. "Sve dotle sukob je prošao bez vatrenog oružja. Ali, u 6 i po časova, onom delu koji nije hteo poslušati pođe za rukom da sporednim ulicama prodre na prostor od Kalemegdana do Delinske česme, posednut žandaremerijom, sa kojom se sukobi.
Na ponovljeni napad kamenicama, žandarmi odgovoriše plotunima nebojeve municije. To ohrabri demonstrante. I tada, na jednom mestu gde je okršaj bio najveći, iz gomile planu revolverski pucanj. U tom momentu, i pored zabrane žandarmerijskog oficira, jedan razjareni žandarm izbaci deset metaka u gomilu. Onda popadaše prvi ranjenici. Čim je krv pala, gomila slepom žestinom udvoji napade.
Aplauz vojsci
Ali, policija zadrža prisebnost: pucaše u vetar, zatim posle svojih žrtava, u noge. Tada se pojaviše i prvi odredi vojske: jedan eskadron, zatim drugi, odmerenim kasom i isukanih sabalja. Gomila, skidajući kape, zapljeska, u vazduhu se prolomi: 'Živela vojska!' Hladna komanda oficira, koji su se smešili, začu se i pronese: 'Pazi, ne gazi!' I ovaj odgovor i izraz oduševi demonstrante. Vojnici su razumeli komadu, konji se propinjahu u mestu, demonstranti ostadoše gde su i prozori se zatresoše od mahnitog pljeskanja. A u 8 časova u prestonici je vladao potpuni mir. Kada je te noći sahranjeno nekoliko mladih demonstranata, Beograd je bio sav protiv mrske vladavine, sav u prećutnoj zaveri protiv kraljevskog para i protiv režima.
