Srpska vartolomejska noć (5): Nemi posmatrači
Zavera za ubistvo kraljevskog para Obrenović koji je doveo Karađorđeviće na vlast nije mogla da prođe makar bez pažnje tadašnjih velesila, ali njihova umešanost do današnjeg dana nije do kraja razjašnjena. Austrougarska je posle smrti kralja Milana pustila njegovog sina i naslednika Aleksandra niz vodu.
Njena obaveza da "pomaže dinastiju Obrenovića i njeno utvrđivanje u Srbiji", na osnovu tajne konvencije iz 1889. prestala je da važi šest godina kasnije. Sa svoje strane, Aleksandar je te veze i sam pokvario 1900. godine, posle ženidbe i saradnje sa radikalima, što ga je primoralo da se okrene Rusiji. Kraljica Draga je i sama kumovala proruskoj spoljnoj politici svoje zemlje kako bi podigla sopstveni ugled. Iako nije bila zvanična savladarka, kralj je i te kako vodio računa o njenom mišljenju.
KRALJIČINA BRUKA
Međutim, naredni događaji su udaljili Srbiju i od Rusije. Prijem srpskog kraljevskog para, ugovoren za kraj 1902, otkazan je, jer posle afere sa lažnom trudnoćom ruska kraljica nije htela da ima veze sa ženom poput Drage. To je kraljici uništilo i ono malo ugleda koji je u Srbiji imala. Kralj je pokušao da se stavi pod okrilje Austrougarske. Nudio je sve što je mogao - povratak na očevu politiku, srpske železnice, vojni i carinski savez, ali, bilo je kasno. Crno-žuta monarhija ga više nije uzimala za ozbiljno.
Danas nema spora da je Austrougarska znala za zaveru koja se pripremala protiv srpskog kralja. Vukašin Petrović, nekadašnja desna ruka kralja Milana, koji je posle pada vlade Vladana Đorđevića 1900. godine otišao da živi u Beč, razgovarao je sa austrougarskim predstavnikom u Srbiji Benjaminom Kalajem i razabrao da prevrat u Srbiji za Austrougarsku ne bi izazvao veće zaplete, osim, naravno, ako bi na presto bio doveden crnogorski knez ili neki drugi proruski čovek.
Iako je austrougarska agentura imala razgranatu mrežu na Balkanu, njihovi izveštaji nisu bili uvek pouzdani jer su špijuni bili plaćenici koji su često kitili i ukrašavali svoj trud ne bi li sačuvali dobro plaćen posao. Današnji istraživači Majskog prevrata su analizom tih izveštaja utvrdili da je u njima bilo toliko preterivanja, da je izgledalo kao da se cela Srbija urotila protiv svog kralja, i da je oficirska zavera poprimila gotovo balkanske razmere.
Danas se kao najpouzdanije uzima mišljenje istoričara Slobodana Jovanovića koji tvrdi da se u pozadini zavere teško mogu otkriti borba za jasne političke ideale: vojni zaverenici nisu imali jasna uverenja, iako su pod uticajem štampe naginjali ustavnom režimu, a i građanski zaverenici, iako po članstvu liberali, zapravo su bili bliži konzervatizmu.
Austrougarska je znala za paralelnu zaveru, čisto građansku, na čijem je čelu bio Aksentije Bačeta-Rujanac, zamenik blagajnika u Propagandnom odeljenju Ministarstva spoljnih poslova a sa njim se pominju i kraljev sekretar Petronijević i sekretar Ministarstva Stepanović. Veza između ove zavere i one koja je izvršila atentat nije potvrđena, ali sama činjenica da se Rujanac obraćao bivšem predsedniku Vladanu Đorđeviću, očekujući njegov povratak na položaj, ukazuje na to da ta zavera nije imala isti cilj kao oficirska, a to je ubistvo Obrenovića.
Dakle, uloga Austrougarske se svodi na to da je za zaveru znala, ali da se nije protivila da Obrenovića zameni Karađorđević, jer u tome nije videla štetu po sebe, što je zaverenicima omogućilo da bez spoljnih prepreka ostvare svoj plan.
Upućenost Rusije u zaveru izgleda mnogo veća. Iako se sumnjalo da je ruska obaveštajna služba bila umešana u nekoliko neuspelih atentata na kralja Milana, njegov sin je pozvao u Beograd upravo šefa te službe za Balkan, Grabova, i poverio joj zadatak da čuva kraljevski dvor. Mnogi tajni agenti su se naselili u srpskoj prestonici i toliko se osilili da su čak i svoje, rusko poslanstvo stavljali na muke jer su delovali svako na svoju ruku. Početak rada ruske tajne službe poklapa se sa vremenom Aleksandrovog potpunog oslanjanja na Rusiju, 1901. godine.
Opasni činovnikIako se formalno nalazio na običnom činovničkom položaju Ministarstva spoljnih poslova, Aksentije Bačeta-Rujanac nije bio bezazlena ličnost. Ranije je bio oficir u srpskoj vojsci, iz koje je došao sa službe u mađarskoj armiji. Istakao se u srpsko-bugarskom ratu 1885, i bio važna karika u ministarstvu u kojem je radio. Karijeru je okončao početkom 1902. godine, kada je prisiljen na ostavku i odlazak iz Srbije, ali se zbog onoga što je znao o poverljivim poslovima Ministarstva u Beogradu strepelo od toga šta bi mogao dalje da uradi.
|
Tu se kao drugi šef ruskih agenata pominje i Vladimir Tržecjak, koji je Ministarstvu unutrašnjih dela Rusije poslao izveštaj o zaverenicima. U tom izveštaju se pominje specijalni izaslanik Aleksandar Vajsman, koji je tri dana uoči prevrata poslat u Beograd da upozori srpskog kralja o zaveri. Nikolaj Čarikov, koji je u vreme antata bio ruski poslanik u Beogradu, strogo se držao uputstava svog ministra inostranih dela, da se ne meša u unutrašnje poslove Srbije. Zato je Čarikov ostao nem posmatrač krvave noći koja se spremala kralju Aleksandru. Štaviše, on je te kobne događaje između 28. i 29. maja mirno posmatrao sa prozora svog poslanstva, koje se nalazilo upravo preko puta Dvora!
Za Rusiju je, naime, bilo bitno da udalji kralja Milana sa prestola i iz Srbije, i nisu mogli poželeti bolji način za to od kraljeve ženidbe sa Dragom Mašin, za koju su Rusi dobro znali da je prst u oku Milanu. Sa druge strane, i austrijski i nemački car bili su zatečeni ovom ishitrenom ženidbom i smatrali su da su izigrani posle pregovora sa kraljem Milanom da se supruga za srpskog kralja pronađe u germanskoj kneževskoj kući Šaumburg-Lipe. Zato je jasno da je ugled mladog srpskog kralja kod velikih careva bio gotovo beznačajan. Ostaje samo pitanje da li je njihova nenaklonost bila dovoljna da podrže i zaveru protiv njega.
KRALJEVA GREŠKA
Za dve tadašnje najveće sile u Evropi izvesno je to da su njihove obaveštajne službe bile takmaci u nastojanju da uspostave kontrolu nad budućim političkim životom Srbije, kao i da su se u slučaju Majskog prevrata obe uzdržavale od direktnog mešanja. Greška kralja Aleksandra je bila to što mu se spoljna politika svodila na šetanje od Beča do Petrograda i obrnuto, jer je time izgubio podršku obe velesile. Svaka je mogla da ga blagovremeno zaštiti, ali u tome, jednostavno, nijedna nije videla korist za sebe. Činjenica je takođe da nijedna sila nije morala ni da radi na uklanjanju Aleksandra Obrenovića sa prestola. Već je bilo jasno da će ostati u braku sa kraljicom Dragom, sa kojom neće imati potomaka, pa je bilo samo pitanje vremena kada će se ova loza ugasiti. Tako je dobrim delom i sam Aleksandar iskopao jamu svojoj dinastiji.
Opipavanje pulsaKao iskusni političar, jedan od vođa prevrata Đorđe Genčić preduzeo je korake kako bi pre atentata ispitao raspoloženje velikih sila. Vodeći razgovore sa austrougarskim poslanikom u Beogradu kao i ruskim poslanikom u Beču, grofom Kapnistom, predočavao im je mogućnost smrti kralja Aleksandra bez naslednika prestola, iskazujući radoznalost u vezi sa raspoloženjem njihovih vlada. Obojica stranih diplomata se ograničila na izjave da samo veruju u mogućnost svakojakih iznenađenja koje mogu nastupiti u narodu u kojem sve vrvi od nezadovoljstva. Tako je ostalo da namere Austrije prati Jaša Nenadović, rođak Petra Karađorđevića koji je živeo u Beču, a da se Genčić obaveštava o raspoloženju Rusije od njenog ambasadora u Austriji, zbog čega je tokom 1902. često odlazio u Beč. |
