Taljige prave i vezanih očiju

Seosko domaćinstvo nekad se nije moglo zamisliti bez zaprežnih kola. Njih su 80-ih godina prošlog veka u Srbiji potpuno potisnuli traktori i kamioni.

Drvo se bruši funjarom: Stanko i Vojislav Grujić

 

Seoski kolari su taljige pravili od drveta i gvožđa, pa su znali i kovački zanat, a obično su se majstorske tajne prenosile sa oca na sina. U Poljanici kod Vranja danas žive samo dva kolara, otac i sin. Vojislav Visa Grujić je preturio preko glave 91 godinu, a njegov sin 62-godišnji Stanko je pred penzijom. Žive u Golemom Selu, u planinskom zaseoku Bain Dol, a znalci su da naprave i čeze i fijaker.

- Poslednja zaprežna kola smo napravili pre šest godina i to su više ukrasna, po porudžbini iz Beograda. Kupac je hteo da ih postavi u svom vrtu, a ispala su kao lutka, od meraka da ih gledaš i da ih se nikad ne nagledaš - kaže Vojislav ili deda Visa, kako ga svi u kraju zovu.

Vojislav sa sinom Stankom, snahom Verom i praunucima

 

Do njihove kuće se dolazi uskim putem, probijenim na obroncima planina. Malo je žitelja u zaseoku Bain Dol, ali gazdinstvo Grujića odmah ukazuje da je vredno i zadružno i da se tu sticalo generacijama. Imaju noviju kuću i staru u kojoj su se rađali i odrastali svi Grujići, potom pomoćne zgrade za stoku i živinu i radionicu za kolarski zanat.

- Radionica nije samo za kolarski zanat, jer smo poznati kao pinteri, četkari i kovači. Univerzalni majstori, a samouki. Kažu, Bog svakog obdari za nešto, eto, nas za majstorluk - ističe deda Visa.

PUŠKARI I KOVAČI
Pamti kako se živelo pre Drugog svetskog rata u Golemom Selu i okolini. Bilo je sirotinje, ali i zadružnih domaćina, a što je najbitnije sela su bila puna ljudi.

- Bila milina za videti, pune škole đaka, živelo se od poljoprivrede i stočarstva. Brda su se belela od ovaca, a tek bikovi i krave. Radilo se primitivno. Svako ko je bio majstor, od čijeg se zanata zavisilo, po selima je bio izuzetno cenjen. Drugo, svojim majstorstvom uz poljoprivredu mogao je lakše da prehranjuje, izdržava i školuje po neko visprenije dete - kaže deda Visa.

Zaprežna kola s gvozdenim ojačanjima

 

Njegov otac Mihajlo bio je poljoprivrednik i imao radionicu sa primitivnim kovačkim alatom za svoje potrebe, koji je zainteresovao njegove sinove Jovana i Vojislava, a posebno Stanka.

- Za kovače je bilo posla, čekalo se u red, ali mene i brata Jovu nije to toliko privlačilo iako smo ovladali zanatom. Stanko je hteo da bude kovač. Mene je interesovalo sve što se radilo sa drvetom. Brata Jovu je interesovalo oružarstvo i postao je najpoznatiji puškar u čitavom kraju. Najmlađi brat Stanko bi bio vrstan kovač, ali je mlad umro nakon povratka iz partizana - priča deda Visa.

Rat je prekinuo sve majstorske aktivnosti Vojine, gledalo se da se u smutnim vremenima preživi. Poljanica je bila podeljena, neka sela bila su pod bugarskim okupatorom, neka su držali četnici, a partizani su bili na planini Kukavici.

- Samo najvispreniji mogli su da se snađu u takvom metežu, a najbolje su prolazili majstori jer su svima bili potrebni. To je mnogima sačuvalo glave, pa i nama. Nakon rata se živelo teško, došlo je vreme otkupa, siromaštva, potom poreza kada se prodavao najbolji bik da se plati namet - kaže deda Visa.

Oženio se nakon rata, dobio sedmoro dece, tri sina i četiri ćerke. U malenoj kućici, koju i danas sa ljubavlju održavaju, živelo je njih dvanaest.

- Živeli smo od poljoprivrede, vrlo oskudno, ali nikad veće sloge nije bilo. Fala bogu, tako je i do danas ostalo, svi se poštujemo. Sin Stanko je ostao na porodičnom ognjištu, a ostali su otišli svako za svojom srećom. Osim jedne ćerke koja je umrla, svi su živi i zdravi - kaže deda Visa.

PRIMITIVNI ALAT
Kako se porodica uvećavala, potrebe domaćinstva su bile sve veće, pa je rešio da se okuša kao kolar.

- Kolari su bili preko potrebni, pa sam odlučio da se tim zanatom bavim od 1957. godine. Odlazio sam kod majstora, gledao i skidao zanat. Dolazio sam kući i počeo da radim, pošto sam nabavio najprimitivniji alat. Ono što bih ugledao to bih kod kuće napravio. Brzo se pročulo za moju veštinu i mušterija je uvek bilo, izrađivao sam godišnje po desetak zaprežnih kola za rad, čeza za uživanje po komad-dva godišnje. Popravki, koliko hoćeš! Do 2006. godine izrađivali smo za prodaju ukrasna zaprežna kola po čitavoj Srbiji, u proseku po šest-sedam godišnje. Inače, popravke radimo bez prekida - priča deda Visa.

Starina više nije u snazi da radi teže fizičke poslove, zato je zanat preneo sinu Stanku. Ipak, ne može da sedi po ceo dan, već ode u radionicu i odradi malo za svoju dušu. Stanko je sada glavni majstor za ceo kraj Poljanicu, od alata ima stolarska renda, burgije, sekire i funjar, neku vrstu svrdla za bušenje.

- Težak je kolarski zanat jer se radi primitivnim alatom. Ipak, ne može svako da bude kolar, posebno ako nema umetničku žicu u sebi, što mi nazivamo darom od Boga. Danas ima malo kolara po Srbiji, radi se na moderniji način, izrađuju crteže, makete, posebno za točkove. Kažu, treba da si školovan za tako nešto jer je naš zanat izuzetno precizan, posebno kod točkova koji su najteži za izradu. Ponavljam, mi smo samouki, ništa ne crtamo, sve je u glavi zacrtano, napamet znamo koji deo kakav treba da bude. Imam utisak da bih većinu delova napravio vezanih očiju - kaže Stanko.

Točak je najteže napraviti. Oni prave isključivo za zaprežna vozila koja imaju 12 drvenih spica unutar točka, koje se prave od bagrema i jasena.

- Zaprežna kola pravimo od jasena, bresta i bagrema, zavisno već od dela. Jasen se koristi za točkove, za naplatu, kojih je šest u točku i izradu spica - objašnjava Stanko.

Deda Visa kaže da ga zdravlje za njegove godine dobro služi. Naradio se u životu, sada više odmara, a najveće zadovoljstvo mu čini poseta unučadi i praunučadi:

- Stalno su to Stankove ćerke, moje unuke Stanče i Dragana i unučad Teodora, Dušan, Uroš, Tamara i Tijana. Ali, nema srećnijeg od mene kad se svi okupimo, tri sina, tri ćerke, snaje i zetovi, a posebno 11 unučadi i 15 praunučadi. To me, deco moja slatka, održava u životu, to je radost koja se ne da opisati.