Život od ušteđevine iz Inzbruka
Istočna Srbija ispričana stihovima Đure Jakšića na najlepši način odslikava šarenoliku okolinu Petrovca na Mlavi: "Od Velikog Sela pa do samog Ždrela, kao da je vila ćilim razastrela..." U istinitost ovih reči uverila se i reporterska ekipa "Vesti", kad smo se zadesili u Ćovdinu, selu nadomak Petrovca na Mlavi. Sedimo u kući našeg domaćina, 43-godišnjeg Novice Radojevića, voćara, čija rakija šljivovica osvaja zlatne medalje na sajmovima poljoprivrede, ali to ne znači da Novica i njegova porodica od ovog porodičnog posla mogu i da žive!
"Otac Milija i majka Zorka Radojević su otišli u Inzbruk kad sam imao nepune dve godine, a ja sam ostao u Ćovdinu sa babom Živkom i dedom Milanom. Tata se patio radeći na građevini, a majka u bolnici kao spremačica. Da nije bilo njih, danas ništa ne bi smo imali jer su oni u belom svetu sticali i ulagali u zavičaj", kaže Novica.
"Poljoprivreda je moj život, čak i ako sam svestan da je svaki ozbiljniji poljoprivredni rad, po nepisanom pravilu, na granici iracionalnog jer proizvodnja i prodaja, pa samim tim i život zavise od nadrealnih sila, tesno isprepletanih sa državom, ali i prirodom. Nekad se namćori država, a nekad priroda", objašnjava za "Vesti" Novica Radojević, podsećajući da je Ćovdin, još u vreme Miloša Obrenovića, bio poznat kao poljoprivredni kraj.
Brine o deci
Greška
|
Prvi pisani podaci o ovom kraju su iz 1820. godine. Naime, prema tevteru aračkom iz tog perioda, nahija požarevačka je tada u svom ataru imala sedam kneževin - moravsku, mlavsku, golubačku, Homolje, Zvižd, Pek i Ram. Tada se ovde od ratarstva, stočarstva i voćarstva dobro živelo, a danas je to sanak pusti.
"Došlo ludo vreme, poljoprivrednici proizvode gubitke, a ne zaradu, pa sam prinuđen čak i u petoj deceniji života da se oslanjam na takozvanu deviznu infuziju, koju dobijam od roditelja, dijasporskih penzionera", kaže Novica i objašnjava da je tugu za roditeljima, koji su otišli u Inzbruk, trbuhom za kruhom, kada je imao nepune dve godine, "lečio" ljubavlju prema pokojnom dedi Milanu.
"Deda mi je bio ljubav, sigurnost i snaga, sve ono što klincima predstavljaju roditelji. Toliko sam bio vezan za njega da ni na njivu nije mogao bez mene. Zahvaljujući njemu sam upoznao prirodu i zavoleo poljoprivredu", objašnjava Novica, dodajući da je njegov deda Milan svakoj voćki nadenuo ime i po njemu je zvao, a to, priznaje, radi i on danas.
"Rakiju sam naučio da pravim uz dedu i njegove pajtaše, pa sam umeće i znanje uz materijalnu podršku roditelja iz Inzbruka pokušao da pretočim u posao, ali slaba je zarada. Sve je to tavorenje i pretakanje iz šupljeg u prazno. Zlatna medalja koju sam dobio 2008. godine, na novosadskom Poljoprivrednom sajmu ne može da mi obezbedi dobar život, pa i dalje moja porodica živi od mame i tate", kaže Novica, pokazujući čuveni dedin kazan, od koga je sve počelo...
"Kod nas je sve skromno, pa i rakiju proizvodim u stogodišnjem rakijskom kazanu, nasleđenom od dede", veli Novica, nutkajući nas svojim proizvodima. Lepeza ponude šarenolika, počinje s mlečnim proizvodima jer proizvodi i mleko, preko lekovitih likera i rakija, dok domaćin kroz osmeh dodaje da njegova pića leče i dušu i telo.
