Bio sam nacistički eksperiment
Na vizit-karti mu piše ratni vojni invalid, porodični penzioner, partijski rehabilitovani izdajnik i banda. Jedan je od trojice živih skojevaca koji mogu da pričaju o tome kako su se borili protiv fašizma, kako je teško bilo biti uzoran član partije, kako je izgledalo udbaško premlaćivanje, obogaljivanje u logoru u Mauthauzenu i preživljavanje na Golom otoku. Pola svoje mladosti Dušan Stojiljković proveo je po zatvorima i logorima, doživeo je da mu vade zdravo slepo crevo i spaljuju noge, kako bi nemački lekari mogli da isprobavaju eksperimentalne metode lečenja.
Ne seća se bar polovine svog logorovanja, pa ni onoga kad je pokušao sebi da oduzme život. Ostali su samo tragovi na rukama, kao večiti podsetnik. Verovao je samo svojoj ženi, jer je samo ona verovala njemu. Danas prima njenu penziju, jer mu od borbe za svoju zemlju, zbog koje je tamničio, nije ostalo ništa.
- Rođen sam 24. oktobra 1924. godine u selu Sekurić kod Svetozareva, sada je to Rekovac kod Jagodine. Majka je bila učiteljica, a otac dopisnik "Politike". Kasnije smo prešli u selo Donja Trnava kod Aleksinca. U Nišu sam završio osnovnu školu, baš onu u kojoj je predavala moja majka. Sećam se kako je odbila da prekida nastavu kad je školu posetio kralj Aleksandar. Držala je čas po rasporedu. I nije joj kralj zamerio. Sećam se i kako je ušao u naš razred i pitao mog druga kako ide množina od "čovek", a on odgovori "čoveci".
SKOJEVAC I PROTA
- Gimnaziju sam upisao u Nišu, ali brzo su me izbacili. Zato što sam negodovao. Profesor je udario mog druga, krenula mu krv iz nosa, a ja mu dao maramicu da se obriše. Onda je udario i mene. Sećam se da sam polomio neku sijalicu i onda su me brže-bolje izbacili. To je valjda početak mog buntovništva. Ko bi tad rekao da ću ja na kraju završiti na Golom otoku, a taj moj drug će postati šef protokola Ministarstva unutrašnjih poslova.
- Za SKOJ sam čuo od sina mog učitelja iz Donje Trnave i učlanio se. Samo što je SKOJ za mene tad bio sportski klub "OJ". Bio sam aktivni fudbaler i učlanio se, a nisam ni znao šta je to. Kad su me izbacili iz gimnazije, preselio sam se u Beograd kod tetke. E tu sam postao aktivan član. Bilo je tu mnogo poznatih ljudi, poznati istoričar Saša Šokorac koji je jedno vreme bio i šef Titovog kabineta, onda filozof i akademik Mihajlo Marković...
- Ja skojevac, a živim kod tetke koja je udata za protu Dušana Vasića, starešinu Saborne crkve. Znali su šta radim i nisu se bunili. Danas mogu da kažem da mi nije bilo teče, bih bio mrtav još 1941, kad su me prvi put uhapsili. Spasao me zahvaljujući svojim vezama u policiji. Sve su to bili njegovi parohijani.
PRVO HAPŠENJE
- Prvi put sam uhapšen na jednom uličnom sastanku. Prišao sam devojci Milici Popović na ulici. Ona je bila aktivna skojevka, a ja njen pretpostavljeni. Nisam primetio da je prati policija i završismo oboje u zatvoru. Ona je posle rekla da sam joj dečko, da je to bio ljubavni, a ne skojevski sastanak. Potvrdio sam njenu priču. A sećam se i saslušanja kod tada čuvenog islednika Paranosa. On me pita da li poznajem Sašu Šokorca, ja kažem ne. Onda me pita da li sam čitao "Kako se kalio čelik", a ja opet kažem ne. A gde nisam čitao, to je bila obavezna literatura našeg pokreta! Odležao sam nedelju dana, pa su me pustili. Tada me nisu tukli, a sećam se da smo jednog druga iz ćelije do klozeta nosili, nije mogao da hoda koliko su ga prebili. Tada sam bio đak Druge muške gimnazije.
|
Porodični penzioner
Verna žena
Mašanova knjiga |
- Drugi put odlazim u zatvor 4. decembra 1943. godine. Trebalo je da se pridružim partizanima, međutim, desi se provala. Tako smo zvali kad neko iz naših redova oda informacije specijalnoj policiji. Neko je odao da smo Velimir Potkonjak, Mihajlo Marković, Franjo Volf i ja osnovali divlju grupu SKOJ-a. Nikad nisam saznao ko nas je odao. I tako završim u Banjičkom logoru.
- Bio sam u sobi broj 68. Bilo je tu mnogo poznatih skojevaca. Bio je tu Žuržul, jedan od najinteligentnijih ljudi pokreta. Jedini je on iz naše grupe uspeo da pobegne. Iz logora se tad moglo pobeći samo kad odemo na rad u kamenolom.
- Sećam se bio je sa nama jedan vrlo hrabar dečak, zvali smo ga Mumin. Doveden je kao partizan, a u stvari bio je dete podzemlja. On je radio kao slobodnjak. To znači da je mogao da se kreće po logoru. Ostali zatočenici su bili po ceo dan u sobi. Mumin je radio u radionici, čistio sobe, praktično je imao radno mesto. Sve dok nisu otkrili da je prenosio pisma po logoru, onda su ga ubili od batina. Tad se moj teča našao sa podnarednikom Belićem, koji je bio ključar u logoru, i uspeo da mi izradi da ja zamenim Mumina, da postanem slobodnjak.
DOGOVOR KROZ KLJUČAONICU
- Mogu da kažem da u to vreme polako počinjemo da preuzimamo logor u svoje ruke. SKOJ je imao svoje ljude svuda. Naš čovek je bio na kapiji, u kupatilu, u perionici gde smo prali veš. U hodnicima su bili naši ljudi, na radu su bili naši ljudi, porcije su prali naši... Jesu sva vrata bila zaključana, ali ključaonice su bile slobodne i uvek je kroz nju moglo da se doturi pismo ili šapne neka vest. A ja sam raznosio informacije, vrbovao ljude za SKOJ... I usput čistio klozete, prao hodnike i spuštao zavese kad je moralo da se zamrači zbog bombardovanja...
- Za Banjički logor, ja sam bio Pop. Tako su me zvali jer sam se tako predstavljao, kao bogoslov. Svi smo mi skojevci lagali i za ime i za datum rođenja... Zatvorska hrana bili su krompir čorba i proja. Kad nije bilo drugo, jeli smo samo to, ali znali su naši da nam pošalju pakete, a njih smo delili na ravne časti. I jednog dana stižu spiskovi za Mauthauzen, i ja sam u njima.
GOLGOTA U MAUTHAUZENU
- Nije mi vredelo da se plašim, samo sam tražio od mojih da mi pošalju sve moje stvari da imam čime da trgujem. Srećom, jer su mi jedne gojzerice spasle život. Strpali su nas u kamione, kojima su nas odvezli na voz u Zemunu. Krenuli smo 26. oktobra, a stigli 3. novembra 1943. Nisu nam davali hranu, samo ko je šta poneo. Za sve vreme puta samo smo jednom izašli napolje da obavimo nuždu. Čim smo stigli u logor, jedan esesovac mi je uzeo gojzerice.
- Jednog dana vraćao sam se sa rada u kamenolomu i od umora pao. Običaj je bio da čim padneš, dobiješ metak u glavu. U stvari, čim dođeš, obaveste te da u Mauthauzenu opstaju samo zdravi i fizički sposobni. Srećom, primeti me onaj što mi je uzeo gojzerice, pa me poštedi. Moji me odvedu u ambulantu. Otad postajem pokusni kunić. Esesovski lekari su se na nama obučavali. Prvo su mi izvadili zdravo slepo crevo, a onda su mi izgoreli nogu usijanom nemačkom porcijom da bi vežbali plastičnu hirurgiju.
- U logorskoj bolnici proveo sam pet meseci. Spavali smo nas pet na jednom krevetu. Dvojica sa jedne strane, dvojica sa druge, a peti odozgo... Postojala je i jedna gumena prostirka na podu. Tu te bace kad treba da umreš! Hranili su nas samo hlebom, a svakodnevno su na nama obavljali razne eksperimente. Gurali su nas u jevrejski deo, gde je vladao pegavi tifus. A ja ga dobijem tek kad sam izašao iz logora.
ŠVABICA U BIKINIJU
- Sećam se, završio se rat i pustili nas iz logora. Krenem sa drugovima. Trese me groznica od tifusa, ne mogu da hodam i ovi moji me ostave kod neke kuće. Krenem ja sam, ali vidim da se samo vrtim u krug. Onda legnem i počnem da se kotrljam nizbrdo i dokotrljam se do neke Švabice u kupaćem kostimu. Ona mi pomogne da dođem do bolnice. Nekako sam se zalečio, jer sam imao sreće da naiđem na lekarku iz Beograda, koja se udala se za Rusa i dospela tu. U Lincu sam upoznao Nauma Safirovskog, jednog od 11 oficira koje je Draža Mihailović poslao u partizane. Zahvaljujući njemu i njegovim vezama stižem zdrav i čitav u Beograd.
- Po završetku rata upisujem Medicinski fakultet. Bio sam odličan student, sa prosekom devet. Došao sam do četvrte godine, ali mi dalje nisu dali. Proglašen sam za politički nepodobnog i isterali su me iz partije. A sve mi je smestio jedan student Akademije umetnosti sa kojim sam zajedno tamničio u Banjičkom logoru. Miloš Bajić se zvao. On je po završetku rata komunistima proturio vest da sam šurovao sa specijalnom policijom na Banjici jer sam bio slobodnjak. Oduzeli su mi partijski staž i izbacili iz partije. Opet odlazim u zatvor, prvo u Đušinoj ulici, zatim na Adi Ciganliji i onda na Goli otok...
GOLI OTOK
- Na Goli otok dolazim 1950. godine brodom. Još tu, na brodu, dobijam udarac u glavu gvozdenom šipkom, tako da u logor dolazim bez svesti. Bez svesti ću biti i veći deo dvogodišnjeg boravka. Od batina. Krvavo je jedina reč koju mogu da upotrebim za Goli otok. Krvavo saslušanje, krvav rad, krvave batine... Odmah moraš da priznaš sve, da si izdajnik, i ako jesi i ako nisi... Zvali su nas banda, nas zatočenike. Spavaš na podu sa bubašvabama, pored kible... Tuku te i dan i noć, ne znaš zašto... Jednom sam posle nekih teških batina uzeo sekiru i pokušao njom da isečem vene. Ali, ja se toga ne sećam, to su mi pričali drugovi. I imam tragove na rukama koji to pokazuju. Imam i ovde na podlaktici jednu rupu od šipke kojom su me tukli, ali ni toga se ne sećam. Vladala je Udba i njena sekira. Ako pružiš bilo kakav otpor ili pokušaš da pobegneš, oni te proglase za sobnog starešinu. A bolje je da su te ubili, jer ovako moraš da radiš sve što ti kažu. Posle dve godine su me pustili. A u stvari nikad me nisu pustili. Ja sam i danas zatočenik.
