"Srpskog doktora sam dao kasapima"

Nekadašnji visoki oficir Kfora, general jedne od zemalja, članica NATO-a, nedavno je od patrijarha srpskog Irineja tražio oprost grehova smatrajući se odgovornim za smrt profesora Medicinskog fakulteta i hirurga KBC Priština, Andrije Tomanovića, juna 1999. godine.

Godinama se nadali da je živ: Verica Tomanović pokazuje pisma koja su unuci pisali dedi

"Zbog ovog čoveka me i danju i noću muči savest, i ja sam morao da dođem u Beograd da vidim patrijarha i da izrazim kajanje zbog svega što sam uradio.

Naime, kad su NATO snage ušle po Kumanovskom sporazumu u Prištinu, ja sam zatekao čoveka - Andriju Tomanovića, koji je radio kao lekar u prištinskoj bolnici, kako se pakuje i sprema da napusti grad. Ja sam ga od toga odgovorio i rekao da su nam sad lekari najpotrebniji i dao mu čvrstu oficirsku reč da mu se ništa neće desiti, i da mu ja garantujem bezbednost", rekao je general patrijarhu Irineju.

- On me je poslušao i ostao. Sutradan kad sam došao u bolnicu njega nije bilo.

Svojim oficirima obaveštajcima sam naredio da ga pronađu. Posle nekoliko dana potrage dobio sam izveštaj da su Albanci doktora masakrirali, izvadili mu sve unutrašnje organe, a ostatke tela bacili. Od tada moja muka ne prestaje jer sam se osećao krivim za njegovu smrt, što uistinu i jesam bio, i što sam pogazio oficirsku reč. Imao sam potrebu nekom da ovo ispričam i zatražim oproštaj, ako je oproštaj moguć za ovo nedelo koje sam učinio - ispričao je ovaj general srpskom patrijarhu.

Priča je obelodanjena u najnovijem broju nedeljnika "Pečat", u komentaru Dragomira Antonića koji je zapravo prepričao ono što je čuo od vladike remezijanskog Andreja, na slavi kod vladike Lavrentija, pre desetak dana, 20. januara.

Držeći čvrsto ovaj nedeljnik u rukama, Verica Tomanović, predsednica Udruženja kidnapovanih i nestalih sa Kosova, kaže da je cela njena porodica od izlaska ovog broja "Pečata" u potpunom šoku.

- Za ovih 13 godina sam kucala na sva moguća vrata da bih saznala šta je sa mojim suprugom Andrijom, a onda smo i ja i moja deca iz novina saznali da je mrtav. Ne možete ni da naslutite koliko se loše osećamo - veli ova napaćena žena čiji se suprug i dalje zvanično vodi kao nestao i to od 24. juna 1999. godine.

Proganjaće ga do kraja života Dr Andrija Tomanović Na naše pitanje kako bi se ponašala da taj general izrazi želju i poseti porodicu, Verica Tomanović je dobrih pet minuta ćutala. - Rekla bih mu da će ga ovo što je učinio proganjati do kraja života i da je ostao dužan našoj porodici. Ne znam da li bih zapravo imala snage da mu vidim oči - veli naša sagovornica.

- Tog dana, oko 13 časova, se čuo sa kćerkom i od tada mu se gubi trag. Albanci su ga kidnapovali iz bolnice, mada su se oko nje nalazila čak tri prstena obezbeđenja vojnika Kfora - priča Verica Tomanović koja kaže da ne zna o kom je to generalu reč, jer joj suprug nikada nije spomenuo njegovo ime, sem što ju je dan pre nego što je kidnapovan utešio rečima: "Imam obećanje da će za sedam dana sve biti u redu."

Srbe prepustili teroristima: Kfor nije ispunio svoju misiju na Kosmetu

Verica Tomanović je uverena da je ime tog generala relativno lako saznati zato što je Priština tada bila pod kontrolom britanskog kontingenta Kfora, ali naglašava da je mnogo više povređuje činjenica što je taj oficir 13 godina ćutao, a sada misli da će sve poništiti božjim oprostom.

- Trebalo je prvo da dođe kod nas, pogleda nas u oči i zatraži oprost, a tek onda da se obrati našem patrijarhu. Kazao je da 13 godina zbog toga ne može da spava. Gospodine generale, i moja porodica 13 godina ne spava i proživljava najgore moguće košmare. Naši unuci i dan-danas misle da im je deda živ, pa mu pišu pisma. Recite toj deci da više nemaju potrebe da pišu - priča Tomanovićeva, nemoćna da suzdrži suze.

Kaže da se odmah obratila Kancelariji za nestale Vlade Srbije, te da joj je predsednik Veljko Odalović obećao da će učiniti sve da se ovaj slučaj razreši.
- Jedino što u ovom trenutku želim jeste da ljudi dobre volje kažu gde je moj suprug, kako bih mogla da ga napokon sahranim. Velika je grehota da čovek koji je 36 godina spasavao živote drugima, nikada ne gledajući koje je vere ili nacije, počiva bez imena i prezimena. Nadam se da za sebe ne tražim puno. Ali, šta ćemo sa ostalim nestalima? Moj suprug je samo jedan od 520 nestalih Srba ili samo jedan od 1.772 nestalih Srba i Albanaca sa Kosmeta.

Pisma dedi Pisma dedi Verica Tomanović drhtavim rukama pokazuje samo neka od mnogobrojnih pisama koje su unuci pisali njihovom dedi verujući da će se "uskoro vratiti kući". "Dragi deda Andrija, veoma mi je žao što nisi tu. Ali ja i moj tata i moja mama, baš bismo želeli da se vratiš." U potpisu Sofija Tomanović, i iznad datum decembar 2012. Ništa manje potresnije nije ni pismo ostalo dvoje unuka doktora Tomanovića: "Dragi deda, tvoj unuk Andrija ima sedam godina i idem u prvi razred osnovne škole. Učiteljica me je pohvalila, a ovog leta sam bio i na moru i naučio sam da plivam i ronim. Vole te tvoji Andrija i Aleksandar."

- Hoće li ovaj general ili neki drugi general koji je bio sve i svja na Kosovu, takođe, da se pokaje i za njih. Neka nam barem sada kažu gde su kosti tih ljudi. Zato našoj državi Srbiji ovo bi morala da bude prva tema u razgovorima sa Prištinom. Neka na početku svakog razgovora pokažu pismo moje unuke Sofije koja doziva dedu sa nacrtanim anđelom s krilima - veli Verica Tomanović.