Učiteljicu do škole nose na leđima

Kada Ministarstvo prosvete podeli upitnike školama u Srbiji, i traži odgovor, da li imaju struju i vodu, "da" će zaokružiti i seoski učitelji koji u učionicama umesto vodovoda imaju kanistere, a svetlo i grejanje dobijaju preko kabla koji je razvučen sa komšijske bandere. Ovakva slika nije retka u malim i zabitim školama sa desetak đaka. Ali, stanje nije mnogo bolje ni u većim selima, bližim gradu.

U Aleksandrovcu kod Požarevca, na primer, školu pohađa 400 mališana. Kad ih pritera nužda, oni trče u poljski klozet, a umesto česme koriste golu vodovodnu cev, izbušenu na nekoliko mesta.
 

U ŠKOLU NA KONJU: Albin Sejdović sa Peštara

Ovo je samo deo poražavajućih otkrića koja su nedavno objavili članovi Odbora za obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), obilazeći već 15 godina učionice širom zemlje. U istraživanju su utvrdili da 36,3 odsto stanovnika nema završenu ni osnovnu školu, a 28,7 odsto ima samo malu maturu. Nije ni čudo, ako se zna da su skoro 70 odsto škola zapravo male, sa četiri razreda umesto osam, a u njima uči svega desetina od ukupnog broja dece u Srbiji.

Predškolsko vaspitanje ima 15 odsto seoskih mališana, dok čak 65 odsto odraslih nema bilo kakvo profesionalno obrazovanje. Seoske škole su slabo opremljene učilima i knjigama, a njihovi polaznici su lošiji đaci od vršnjaka u gradovima. Učitelja ima dovoljno, ali nema nastavnika za posebne predmete koji se izučavaju od petog razreda. Najviše nedostaju predavači za muzičko i likovno vaspitanje, za matematiku i engleski jezik. Mnogi nastavnici, da bi ispunili propisanu normu časova, dnevno optrče nekoliko škola i desetina kilometara, mahom o sopstvenom trošku.

- Najgore stanje je u Sjenici, drugoj po veličini opštini u Srbiji, gde 44 odsto stanovništva nije završilo osnovnu školu, dok je čak 55 žena nije ni pohađalo - kaže profesor Ivan Ivić, član Odbora za obrazovanje SANU.
 

Iako skoro polovina stanovnika Srbije živi na selu, u Odboru tvrde da niko od 800 zaposlenih u Ministarstvu prosvete i školskim upravama nije zadužen da prati seosko obrazovanje, koje je na ivici opstanka. O tome se nikada nije govorilo ni za skupštinskom govornicom, pa je SANU predložila da se sastavi tzv. bela knjiga, dokument o problemima obrazovanja na selu, u kome bi se utvrdile i mere za podizanje kvaliteta nastave.

U ROGOZNI SAMO DVA ĐAKA: Veljko i Verica Balović sa učiteljicom Enisom Šabanović

- Mreža škola je dobro razvijena još od vremena socijalizma, ali od tada nije preispitivana. Svetska banka je iznela predlog našem Ministarstvu prosvete da se pojedine škole ukinu jer imaju premalo đaka. To bi nanelo novu štetu seoskom obrazovanju. U višenacionalnim sredinama nemoguće je staviti u isti razred đake koji slušaju predavanja na različitim jezicima. Ili, ako se u Sjenici, u kojoj živi 80 odsto muslimana, ukinu škole u srpskoj mesnoj zajednici Bare, srpska deca će ostati bez obrazovanja, jer je teren brdovit, a prva sledeća škola daleko - upozorava sagovornik "Vesti".
 

Smanjenje broja odeljenja doneće i još đaka-pešaka, a njih je u Srbiji već nekoliko hiljada. U opštini Mionica prevoza ima, ali poslednji autobus koji dovozi decu iz jednog romskog naselja ide posle drugog časa. Sva deca iz naselja u to doba napuštaju školu, jer im je teško da pešače 7 km do kuće, naročito kada je sneg.

DRŽAVA ZABORAVILA DECU NA SELU: Ivan Ivić

- Iako je propisano da se obezbedi prevoz učenicima kojima je škola dalja od 4 kilometara, u Sjenici smo našli na đaka koji svakog dana pešači 17 kilometara! A škola u Trijebinama ima dva učitelja i učiteljicu, koji takođe stižu pešice iz centralne škole. Kada smo ih pitali da li imaju problema da stignu na posao zimi, samo je učiteljica rekla da nema, jer je kolege nose na leđima! Naš čovek iz dijaspore je kupio školi u Dugoj poljani, u Raškoj, dva mini-busa, a nije rodom iz tog kraja. Dobar primer je i škola u Sokobanji, koja veoma vodi računa o svoja 22 isturena odeljenja. Evropska investiciona banka je opštinama u Srbiji ponudila besplatne buseve za prevoz seoske dece u školu, pod uslovom da naprave dobar program korišćenja. Na primer, da posle dece razvoze i poštu, lekare. Ali, to su sve izuzeci, koji počivaju na dobroj volji pojedinaca, a ne na sistemskom rešavanju problema - napominje sagovornik "Vesti".

Umesto ukidanja škola sa malo đaka, u SANU predlažu da se te škole bave i obrazovanjem đačkih roditelja, a mogu da posluže i za predškolsko obrazovanje, čak i kao obdanište. Rešenje za bolje obrazovanje seoske dece je i saradnja osnovnih škola sa poljoprivrednim, predlaže profesor Ivić. Naime, malo je poznato da je upravo na oglednom dobru osnovne škole u u Mionici odgajena prva soja i hibridni kukuruz u Srbiji. Njeni učenici su se naučili ratarstvu, ostali su na selu i unapredili proizvodnju, a sada će posao proširiti i na brusnicu i borovnicu.
 

- Mionička škola sarađuje sa Poljoprivrednom školom u Valjevu, koja joj je poklonila sadnice voća, da bi učenici vežbali uzgoj. Cilj su "obrazovne farme", kakve su raširene u Francuskoj. U Srbiji imamo jednu takvu farmu, u Čenti, gde je vlasnik sklopio ugovor sa nekoliko vojvođanskih škola, da prima njihove učenike na nekoliko nedelja, kako bi oni u praktičnoj nastavi učili o stočarstvu i ratarstvu - objašnjava Ivan Ivić.
 

Nije daleko dan kada će srpske vlasti morati da se pozabave i obrazovanjem na selu, budući da je strategija razvoja obrazovanja uslov za ulazak u Evropsku uniju, a i za pristupanje fondovima za razvoj školstva. Međutim, ta strategija će morati da bude ozbiljnije dokumentovana od zvaničnih podataka Ministarstva prosvete i Zavoda za statistiku Srbije, koji tvrde da između 92 i 99 odsto seoske dece završi osnovnu školu.