Prokletstvo ničije zemlje

Njihova nesreća počela je sa kosovskom. Živeli su na dva metra od postavljene administrativne granice sa Kosovom, a srpska vojska po Kumanovskom sporazumu nije imala pravo da uđe u tu zonu, pa su bili prepušteni albanskim ekstremistima. Miroslava i Branislav Janković danas su preturili 70 godina, a pre 11 godina živeli su na vekovnom ognjištu u planinskom selu Trstena.

Od domaćina do siromaha: Branislava Janković

 

Tada u mahali koja je imala 12 kuća niko više nije preostao osim njih. Imali su kuću, pomoćnu prostoriju, štalu, šest krava i tele, četiri hektara svoje zemlje i osam porodične. Poslednjih 11 godina nisu videli svoje gazdinstvo, žive u u dve sobice zgrade lovačkog udruženja u selu Vlase, 20-ak kilometara severozapadno od Vranja.

Njihova priča satkana je od suza i neprospavanih noći, a počela je sredinom marta 2001. godine. Noću su im iz štale oteli šest krava i tele i oterali put Kosovske Kamenice. Ostavši bez krava hraniteljki i bez ikakve zaštite, u očajanju su došli su u Vlase, gde su ih prihvatili jedino lovci na čelu sa njihovim predsednikom Draganom Dodićem.

KRAĐA STADA

Život u lovačkom domu: Branislavi i Miroslav Janković

 

Miroslava, majka tri ćerke i jednog sina, rasutih po obližnjim planinskim selima, koji sa familijama žive u nemaštini, ne miri se sa sudbinom porodice iako je napunila 72 godine. Bori se za koru hleba, a u vitrini su kese sa lekovima.

- Tolike godine smo živeli u miru, obrađujući zemlju, radeći danonoćno, čuvajući krave, ne oskudevajući u hrani, srećni kada se oko slavskog kolača okupimo po 20 i više duša iz familije. Utekosmo Bugarima u Drugom ratu, a stradasmo u miru, u našoj državi od Arnauta, samo zato što nam je kuća bila do same granice koju iscrtaše strani zlotvori. Neka je zovu naše glavešine kako hoće, ali ovo je prava granica - počinje priču Miroslava. - Nikad neće preboleti to što smo od dobrostojeće porodice postali puki siromasi. Ne možemo ništa da pružimo deci, unucima, a ni ona nama. Od te 2001. godine u začaranom smo krugu nekog prokletstva, ko zna kog.

Srpsko groblje u selu Trstena

 

Njen muž Branislav je napunio 75 godina i njegov dan se svodi na ležanje u krevetu sa očima uperenim na čađav plafon, na šetnju do obližnje reke Veternice. Pozdravlja se, gleda odsutno. Miroslava priča kako im se tog marta 2001. jedna krava otelila, a čekalo se i na ostale. Radovali su se svakom teletu koje dođe na svet spremali su mu ime.

- Tog martovskog dana raznosili smo stajsko đubrivo na njivama. Od ujutru pa sve dok ne padne noć. Samo bih skoknula do kuće, da pogledam krave jer smo očekivali da se otele. Sve je bilo u najboljem redu, krave site, vesele, telence blista. Skakala sam od radosti po jarugama na njivama, ništa mi nije bilo teško.

Vratili smo se uveče, umorni, večerali i ponovo otišli do stoke. Dogovorili smo se da spavamo na smenu, ako krava počne da se teli. Umor i topla peć su nas savladali i uspavali smo se možda sat ili dva, a tada je ustao Branislav i krenuo ka štali. Vratio se noseći u ruke veliki katanac, bacio ga na zemljani pod i propištao: "Evo ti tvoje krave i telad." Bio je crn u licu, počeo je da čupa kosu, a ja sam vrištala da se nebo paralo. Rekla sam mu da trči u Vlase i obavesti miliciju, što je i uradio. A do Vlasa, sedam kilometara. Izašla sam, pomahnitalo utrčala u štalu, izletela i preko potoka izašla na brdašce koje je bilo na arnautskoj strani. Na nesreću, bila je mrkla noć, prst se pred sobom nije video. Čula sam dole, malo niže kako pucaju tojage o leđa naših krava i kako ih utovaruju u kamion. Nisam smela reč da izustim, ubili bi me. Klekla sam i nemo plakala - priča Miroslava.

INFARKT ILI METAK
Branislav je nekako stigao do Vlasa i policije, prijavio, ali tek se izašlo sutradan do kuće jer to je bilo u zoni od pet ničijih kilometara. Videli su da im krave nikad neće biti vraćene, a onda i čuli od vojske da im oni u toj zoni ne mogu garantovati nikavu bezbednost.

- Možda se i ne bismo iselili, ostali bismo da tu umremo na kućnom pragu, ali saopšteno nam je da su prethodni dan pronašli mrtvog komšiju Borka Protikana, a u štali nije bilo njegovih dveju krava. Pomislili smo ako je on mrtav, a kuća mu je van zone, delilo nas je jedno brdo, šta će onda biti sa nama. Zvanični izveštaj je bio da je Borko umro, kad sam otišla do njegove kuće meni se zbog velike lokve krvi u sobi, krvi po stepenicama i velike rane na stomaku činilo da je ubijen. Pričalo se da ga je strefio infarkt kada je video da su mu krave ukradene i na mestu ostao mrtav, a onda ga svinje počele da jedu - kazuje Miroslava.

Bračni par Janković u Vlase je stigao sa nešto sitnog pokućstva, smestili su ih iz lovačkog udruženja u njihove dve prostorije, u kući od ćerpiča koja se više od 40 godina ne obnavlja niti popravlja. Miroslava donosi vodu sa izvorske česme, pere na ruke u koritu u kojem se i kupaju. Oskudno žive, stekli su jednu kravu, koja ih hrani, dovoljno kako kažu, jer njima osim komada hleba i malo mleka drugo nije ni potrebno.

- Dovoljno je malo hrane da je čovek sit, da mu je pun stomak, ali kad mu je duša prazna, kad u njoj osim rana nema ičega drugog, tada su teški dani, a pogotovo noći - priznaje Miroslava.

Od tog martovskog dana 2001. godine nisu otišli da vide svoje ognjište. Miroslava zna, ali ćuti da ne sazna Branislav, da im se kuća urušila, da je sve uraslo u korov i da su Arnauti ostvarili svoj cilj.