Očerupala me otadžbina
Tihomir Stanojević iz Donjeg Vidova, koji je radni vek proveo u Švajcaskoj, dao je 200.000 franaka za zajam Srbiji, a doživeo da u zavičaju postane robijaš dok su mu zaposleni orobili firmu.
Jevanđeoskim savetom da ne zna leva šta daje desna ruka rukovodio se i Tihomir Tika Stanojević iz Donjeg Vidova kod Paraćina. Umesto da zida lični dvorac, što je hobi mnogih naših gastarbajtera, Tihomir je novcem zarađenim u inostranstvu pomagao mnogim porodicama i samoj otadžbini.
U detinjstvu je bio toliko siromašan da je sa bratom Svetomirom jeo svračija jaja da bi preživeo, a tokom godina upisao se u istoriju kao jedan od retkih Srba koji je za zajam za preporod Srbije 90-ih godina prošlog veka dao 200.000 švajcarskih franaka, što je danas oko 160.000 evra. Za obnovu i izgradnju Srbije poklonio je 2.000 švajcarskih franaka. Decu rudara čiji su očevi poginuli u Aleksinačkim rudnicima, pomogao je sa 15.000 švajcarskih franaka. Kada je njegovom komšiji izgoreo ceo senik sa 200 bala sena, da stoka ne bi pomrla od gladi, Tika je odmah priskočio u pomoć. Sponzor Fudbalskog kluba Sloga bio je 12 godina. Za uloženi novac mogao je da sagradi tri kuće. Spomenik palim borcima u njegovom rodnom selu napravljen je uz njegovo ktitorstvo.
Nadnica u brašnu
- Ne želim o tome mnogo da pričam. Najviše se ponosim što sam dao novac za decu stotinak poginulih rudara, mada, bar kako sam čuo, taj novac nije otišao u prave ruke, već su ga potrošili neki drugi ljudi. Ali, ja sam setio mog oca Budimira, koji je stradao od neeksplodirale mine 1945. godine kod Banje Koviljače. Setio sam se kako je je moja majka Vukosava morala da nadniči kod bogataša Žike Raškova. Kopala je po čitav dan za dvaes banki, odnosno za dva kilograma brašna - priča Tika sa suzama u očima.
Mirjana Radojković, generalna sekretarka Kulturno-istorijskog centra Srpska kruna, čije je sedište u Kragujevcu, kaže za "Vesti" da su zbog Stanojevićeve humanosti odlučili da mu za srpsku Novu godinu dodele kraljevsko priznanje, repliku majstorskog pisma.
- Naš centar godišnje dodeli dva-tri ovakva priznanja, a ovo je prvo koje smo dodelili u ovoj godini - kaže Mirjana.
U svakom slučaju, ovo priznanje je za njega velika čast i ponos za celu porodicu, ali i paraćinsku opštinu.
- Moram da priznam da sam veoma iznenađen jer sam u Srbiji doživljavao samo loše stvari. Radeći u Švajcarskoj štedeo sam svaki franak. A onda sam se vratio u zavičaj i ponovo postao rob. Ušteđevinu sam uložio u državu bez budućnosti u kojoj nema sigurnog posla, niti poštenog partnera. Verovao sam slatkorečivim ljudima, koji su samo obećavali dok mi ne bi uzeli novac, a sutradan me ne bi poznavali - kaje se Tika.
Beg u šumu
A onda je doživeo najgore. Ni kriv, ni dužan, tri meseca osuđen je na kućni pritvor i nošenje nanogice. Iako njegovi bazeni Prestiž u Paraćinu imaju nekoliko hiljada kvadrata, njemu je kretanje bilo ograničeno na prečnik od dvadesetak metara.
Trbuhom za kruhom
Priznanje u boji
|
- Organizovao sam veselje za jednu porodicu u mom lokalu. Ostali su mi dužni 2.200 evra. Pošto nikako nisu vraćali dug, otišao sam do njihove kuće da se dogovorimo da mi isplate makar i na rate, popio kafu i otišao. Nekoliko dana kasnije stigla mi je tužba u kojoj se navodi da sam im pretio. Ja, koji imam 71 godinu i pedesetak kilograma pretim u kući punoj ljudi! Ali, sudija me je proglasio krivim. Nanogicu sam morao da nosim od 22. juna do 22. septembra prošle godine - s tugom u glasu pripoveda svoje nedaće Tika.
To što mu je kretanje bilo ograničeno nije bio jedini njegov problem. Zaposleni su njegovu kaznu iskoristili da bi uzimali veći deo pazara i da bi ukrali sve što je moglo da se iznese iz objekta.
- Potpuno sam uništen! Svi su krali na pazaru jer nisam mogao da ih kontrolišem. Ne bih mogao da nabrojim šta su mi sve izneli! Stvarno razmišljam da se vratim u Švajcarsku jer se u njihovim šumama osećam sigurnije nego u ovde u svojoj kući, dok mi je novac u švajcarskoj banci sigurniji nego u vlastitom džepu - iskren je Tika.
