Možda dobra vest
U Srbiji su dobre vesti retkost. Pa ipak, možda nam stiže jedna takva, neprimetna u obilju platformi, rezolucija i sličnih papira u kojima tekstovi počinju sa "majke mi"...
I ovoj, možda dobroj vesti, prethodile su zle. Reč je o deci za koju se skupljao novac kako bi mogla da plate transplantaciju srca u Austriji. Neka su preživela, neka nisu, a država je to mirno posmatrala. Gotovo decenijski ministar zdravlja Tomica Milosavljević, partijski kadar onog Dinkića što sada departizuje, u to vreme ubeđivao nas je da je važnije da imamo tržište lekova nego lekove. Ako sam ga dobro shvatio i ako je tu bilo nečega da normalan čovek shvati. Kao što ne shvatam zašto decenijsko upropaštavanje i pljačkanje zdravstvenog sistema zaobilazi ova Vučićeva borba protiv korupcije, sistemskog kriminala, prisluškivanja Tomislava Nikolića, spasavanja Zvezde, invazije iz svemira i bog te pita čega još.
Vratimo se bolesnoj deci. Pre dve godine zapalo mi je da pišem o dobrim ljudima koji su skupili novac da kupe srce Vanji Pilipović, iz Sonte kod Subotice. Dobra je to vest bila, Vanja je otputovala u Beč na transplantaciju srca.
Država Srbija nije dala ni žutu banku ni beli dinar za Vanjino srce. Narod je sakupljao novce, pa je bezočno i kancelarija tadašnjeg predsednika Borisa Tadića pozivala u akciju, valjda da se ogrebe za koji marketinški poen. Bilo kako bilo, čovek koji je mislio da je toliko pametan da može sam da vodi državu i koji je mogao sve da naredi nije se setio da kaže ministrima i čaušima: "Kupite detetu srce."
Neka, narod je Vanji platio srce. A onda je umro Ivan Batinić, 19-godišnjak zbog koga je narod skupljao novac da mu kupi srce u Beču. Narod je od svoje sirotinje skupio 80.000 evra za ulazak u bolnicu, donatori su garantovali još 40.000 za transplantaciju. Ljudi su uplaćivali od 100 dinara do milion dinara. Zamislite čoveka koji je čekao sat vremena da bi uplatio 100 dinara. Ljudi su nudili stan u Beču, prevoz do tamo, prevodioca...
Ali siromašni smo. Smrt je bila brža. Narod i roditelji nemaju znanja ni organizacione mogućnosti poput države, a prepušteni su sebi.
Poslanici su tada kao i sada izglasavali kopije jevropskih zakona, valjda vole krastavac gladak, dugačak i debeo, Toma je štrajkovao glađu, Vučić se spremao za izbore. Što bi političari i tajkuni brinuli o Ivanu, oni mogu da kupe srca, bubrege i muda, plastične sise i dupeta. I jahte i kurve za naslednike.
I eno Ivana gore, pokazuje overenu zdravstvenu knjižicu, a anđeli plaču.
A sada je na red došla sedmogodišnja Tijana Ognjanović. I opet se narod upro da skuplja novac, pomogli ih sportisti.
Jer u Srbiji transplantacije srca ne rade od ministrovanja Tomice Milosavljevića iako je imao u Americi obučene hirurge. Formalan razlog je taj što ne postoji zakon o transplantacijama. I opet čikam Vučića. Šta ima veze što je sa Dinkićem u koaliciji. Je l' tako?
A sada napokon o možda dobroj vesti. Ministarstvo zdravlja najavilo je pre dva meseca da razmatra mogućnost da pacijente kojima je hitno potrebno novo srce ubuduće upućuje u inostranstvo na transplantaciju o trošku države. Učinjeni su i koraci da se već ovog meseca potpišu ugovori, ne razumem se u to, ali pozdravljam što se ministarka Slavica Đukić Dejanović upustila u hitan posao na početku mandata, a ne pred izbore. Lepa i korisna promena. Pa čak i da se već ove godine krene s transplantacijama u Srbiji i da se mladi hirurzi upute na učenje u Ameriku.
Ne bih da hvalim vlast unapred, izujedani smo prečesto, ali hajde da ih podržimo u ovome, zalog je veliki.
Dakle, možda dobra vest. Ali, da li je dovoljna. Eno, u stanu Dragana Đurovića isečena je struja zbog duga od 165.000 dinara. Otac male Marije koja boluje od cistične fibroze nije imao para za lekove i za struju. A sada ne radi frižider, pa skupi lekovi propadaju.
Hajte ljudi, manite se platformi i rezolucija, kao da ne znate šta treba da radite, pa pišete sebi podsetnike. Hajte uradite nešto odmah, kao ministarka Slavica (nije mi rod, ni pomoz' Bog, a nisam ni glasao za nju).
