Kojen: Beograd ima još aduta
Beograd ima još aduta koje bi mogao da potegne u pregovorima sa Prištinom, ali je problem to što oni ne mogu da se iskažu dok se u kosovskom pitanju prihvataju diktati. Kada Srbiji ne bi bilo primarno da zadovolji zahteve Zapada, ona bi u kosovskom pitanju raspolagala i znatnom podrškom u svetu za svoj stav obaveze poštovanja međunarodnog prava. Ovako poziciju Beograda vidi profesor Leon Kojen, posmatrajući je sa iskustvom nekadašnjeg direktnog učesnika u pregovorima o statusu Kosova, kao tadašnji savetnik predsednika Republike, pozicije sa koje se sam povukao.
Nova platforma o KiM, koja čeka ”overu” poslanika, različito se ocenjuje - jedni joj pružaju šansu, drugi je smatraju lepo zamišljenom ali nerealnom, po trećima ona je ”remetilački faktor”. Kako Leon Kojen gleda na nju?
- Jedini zasada dostupan tekst Platforme je nacrt koji je državni vrh predočio javnosti kao zajednički dokument da bi ga se premijer Dačić dan-dva kasnije delimično odrekao. Zato još tačno ne znamo kakav će se tekst Platforme naći pred poslanicima. Ali jasno je oko čega je u osnovi izbio spor. To je stav iz nacrta Platforme da bi Vlada Republike Srbije trebalo da odustane od daljih parcijalnih dogovora sa prištinskim institucijama u okviru ”tehničkog dijaloga”, jer bi to ”vodilo promeni stanja na terenu u korist” Albanaca i ”slabljenju pregovaračke pozicije Srbije”. Platforma će značiti stvarnu promenu kosovske politike u odnosu na ono što je činjeno u vreme Tadića i DS jedino ako bar nešto od ovog stava ostane i u njenom konačnom tekstu.
"Srbija treba da se u najkraćem roku dobrovoljno odrekne svega što još ima na KiM"
- Kao posrednik u tom ”tehničkom dijalogu”, EU je jasno stavila do znanja šta vidi kao njegov cilj: Srbija treba da se u najkraćem roku dobrovoljno odrekne svega što još ima na KiM i samim tim faktički prizna nezavisno Kosovo. Dogovori Borka Stefanovića već su dosta učinili u tom pravcu: uspostavljena je granica između
EU ima manje razumevanja za Srbiju nego za kosovske Albance
|
Srbije i pokrajine, Srbija je prihvatila da Srbi koji žive u pokrajini mogu da vade neka neophodna dokumenta samo kao građani nezavisnog Kosova... Funkcioneri EU, od Ketrin Ešton do Vensana Dežera, traže da u sledećih mesec-dva taj proces faktičkog priznanja bude okončan.
Zašto mislite da bi nastavak ”tehničkog dijaloga” u Briselu mogao dovesti do faktičkog priznanja nezavisnog Kosova?
- Ja se, naravno, nadam da do toga neće doći. Ali EU očekuje od Srbije, i to njeni funkcioneri otvoreno kažu, da Dačić 17. januara u Briselu bar u načelu pristane na ukidanje legitimnih srpskih institucija u četiri opštine severnog Kosova, kao i na predaju Albancima važnih privrednih resursa koji se tamo nalaze. Ovi dalekosežni ustupci dovode u pitanje dalji život Srba na severnom Kosovu i ni po čemu nisu ”tehničkog” karaktera. Njima bi Srbija zaista pokazala da prihvata nezavisnu albansku državu, koja ima pravo da na teritoriji KiM uređuje stvari po svom nahođenju.
Zalažete se za povratak pregovora pod okrilje UN. Koliko je tako nešto realno kada u SB UN sede tri stalne članice koje su priznale nezavisno Kosovo?
- Ne mislim da Srbija treba samo da zatraži takve pregovore, pa da ih UN organizuje. Ali ne treba zaboraviti da u kosovskom pitanju na Srbiju gleda sa simpatijama mnogo zemalja, među kojima su i dve stalne članice SB UN, Rusija i Kina, kao i čitav niz velikih i uticajnih država (Indija, Brazil, Argentina, Meksiko, Indonezija, Južnoafrička Republika, Nigerija, itd). Nezavisno Kosovo suštinski je zapadni projekt, a doba kada je Zapad dominirao u UN odavno je prošlo. Isto je tako važno da je rešenje kosovskog pitanja potrebnije kosovskim Albacima nego Srbiji.
Šta vas navodi na takav zaključak koji se ovde ne sreće često?
- Dovoljno je pogledati položaj samih kosovskih Albanaca. Njima se godinama pričaju bajke o svetloj evropskoj budućnosti, a stvarnost u kojoj žive je ekonomsko beznađe, socijalni haos i pravna nesigurnost jednog polukriminalizovanog društva. Za njih nema izlaska iz te situacije dok ne reše pitanje svog odnosa sa Srbijom, jer će sve dotle oni suštinski biti deo jednog 1999. započetog a još uvek nedovršenog posla. A to znači da ni ekonomski ni politički niko u njih dugoročno neće hteti ništa da uloži.
Mislite, dakle, da Beograd ima još aduta koji bi mu omogućili da pregovore sa Prištinom okonča tako da ne bude potpuni gubitnik?
- Problem je samo u tome što ti aduti ne mogu da se iskažu dok se u kosovskom pitanju prihvata diktat iz Brisela, Berlina i Vašingtona koji od Srbije traže da na Kosovu obavi ono što NATO nije dospeo da uradi 1999. godine. Kada Srbiji ne bi bilo primarno da zadovolji zahteve Zapada, ona bi u kosovskom pitanju raspolagala i znatnom podrškom u svetu za svoj stav poštovanja međunarodnog prava, i osloncem koji predstavlja činjenica da još politički kontroliše severni deo pokrajine, i pregovaračkom prednošću koja se sastoji u tome da je kosovskim Albancima rešenje konflikta potrebnije nego nama.
Neizvestan opstanak EU, a mi se mrcvarimo s ustupcima
- Ja sam evroskeptik u političkom, ali ne i u kulturnom i civilizacijskom smislu: ovo drugo bi značilo nepotrebno se odreći dobrog dela vrednosti naše sopstvene tradicije. Međutim, za politički evroskepticizam ima više osnova nego ikada ranije, jer je sama EU poslednjih godina u dubokoj krizi. U ovom trenutku niko sa sigurnošću ne može reći hoće li EU za 10 do 15 godina uopšte postojati, ni ako bude postojala kako će izgledati. Kada Srbija, izmrcvarena bezbrojnim ustupcima, negde oko 2025. najzad možda i zakuca na evropska vrata, pod pretpostavkom da ih uopšte bude, ko zna šta će je tamo čekati? Za tako sumnjivu i neizvesnu perspektivu trezveni političari ne bi trebalo mnogo da žrtvuju, a pogotovu ne bi smeli da se nepromišljeno odriču svega što Srbija još drži na Kosovu. |
