Usud kosovske udovice
Julijana Adžić sa dva sina živi u iznajmljenom kućerku u Zvečanu, gde su stigli posle seljakanja između Podgorice i Kraljeva i života sa pacovima i kokoškama.
Julijana Adžić, izbegla iz Peći, prevalila je 50 godina. Taman kada su joj dva sina Andrija i Pavle izašli iz pelena, morala je da napusti svoj dom. Za 13 godina osam puta je menjala adrese, nekoliko puta iznenada, ne znajući gde bi dalje, do poslednjeg konačišta u Zvečanu. I to pod kiriju od 200 evra, koju je plaćala sedam i po godina.
Kako? Ni sama ne zna. Posle mukotrpne borbe sa gazdama, kirijama, nemaštinom i muževljevom smrću koja ju je, kaže, dotukla bolom, nada se da će konačno ušetati pod svoje parče krova, u novi stan u Mitrovici koji joj je konačno dodelila država.
Brašno jedina pomoć
Bratu plaća ekskurziju
|
- Kažem samo hvala bogu da posle 13 godina skitanja po Srbiji i Crnoj Gori, konačno u svoje da legnem. Meni i mojoj deci je ovo osmi smeštaj otkad smo izašli iz Peći - kaže Julijana.
Pred iznajmljenim kućerkom lopatom je čistila nagomilani sneg. Nov stan je sagrađen, al' još nije useljiv.
- Izvinite, malo ste me iznenadili. Htela sam da sve bude sređeno kada dođete - objašnjavala je, stavljajući lonče sa vodom za kafu na stari šporet na drva u dnevnoj sobi popucalih i požutelih zidova. Najgore je kad čovek izgubi nadu i volju.
Iseljavanje uz policiju
- Ubije vas to da odete kod ljudi da ispričate svoju priču, da kažete kako je i šta je, da ne tražite za hleb, već samo da vam pomognu oko plaćanja kirije. Samo da vam malo olakšaju. Ali, neće da pomognu. Čim počnem da pričam, krenu mi suze, pa valjda kada me vide tako utučenu misle da nešto veliko tražim. A ne tražim mnogo. Muž mi je umro pre četiri i po godine. Dugo je bolovao i umro, a onda sam se i ja pogubila, što nikako nisam smela, jer je spalo sve na mene, briga o starima, a i briga za decu koja su tada imala 13 i 14 godina. Kada je umro, jedan prijatelj mi je rekao: "Ako ti neko pomogne, pomoći će ti za prvih godinu dana, a posle će te svi zaboraviti." A mene se ni te godine niko nije setio - nastavila je Julijana brišući suze.
Prisetila se odlaska iz Peći.
- Nismo ni bili svesni šta se dešava. To je već bilo vreme kada nisam išla na posao. Vidim, ljudi se spremaju, neko pakuje traktore, ali nisam verovala dok nije došao 12. jun. Brat me je rano ujutro pokupio da me vodi u Podgoricu kod sestre. Mlađi sin je sve vreme povraćao usput, mislila sam da neće izdržati put. Stariji je plakao. A tek kada smo sišli na glavni put, onda sam shvatila da se stvarno ide. To je bila velika kolona, sve poznati ljudi iz mog sela. Srbi iz Peći. Išli smo jedni za drugim. Polako. Suprug, svekar i svekrva su ostali, dok 14. juna nisu ušli Italijani. Tada je jedna Italijanka, novinarka, rekla jednom komšiji koji radi u Italiji da do četiri sata moraju da izađu iz Peći dok se kula nije zatvorila. Onda su oni došli na brzinu i pakovali stvari. Moji nisu imali prevoz, uzeli su onoliko koliko su mogli da ponesu u rukama.
Otišla je, verujući da će se vratiti, a ne da će za godinu dana spavati pod vedrim nebom, ležeći na dušeku, privijajući svoja dva sina uza sebe.
- Bila sam u Podgorici 12 dana, a onda u Kraljevu tri meseca kod rođaka koji nam je posle toga rekao da nas je dosta držao. Hvala mu puno, ali imao je ogromnu kuću na tri sprata. Mi bismo ostali u suterenu i sigurno bismo mu nešto plaćali. Onda smo otišli u selo Trstenica, ali i tamo je bio problem jer smo završili u porodici čiji se članovi ne slažu. Moja deca su baš mirna, a njima su smetala. Stalno su im prigovarali da ne galame, da ne pričaju. Kada je moj otac video gde spavam, pozvao me je da dođem u Bečiće, u kolektivni smeštaj. Tamo smo bili od decembra do aprila 2000, kada su nas izbacili policajci. Imam i sliku u novinama kako sa decom sedimo na dušecima na nekoj livadi. Mada, policajci su bili korektni, njima je stiglo naređenje - priča Julijana.
Operacija tumora
Iz Bečića je pod kiriju došla u selo Piroman, u opštini Obrenovac.
- A onda smo preko Crvenog krsta čuli da kod Umke traže nekoga za farmu kokošaka, a zauzvrat daju smeštaj u građevinskom stovarištu. Kada su videli da nemamo ništa od stvari, dali su nam svoje stolove, stolice. Muž je pravio drvene krevete, dušeke smo imali. Bili su dobri ljudi, ispraznili su i blagajnu koju su nam dali za stare, za svekra i svekrvu. Meni je tu bilo baš fino, iako smo živeli sa kokoškama i pacovima u stovarištu.
Ali, bili su baš dobri ljudi, nisu nas gnjavili, radili smo pošteno, čistili smo i održavali, imali smo slobodan smeštaj, deda je noću stražario i čuvao. Ta godina nam je protekla mirno. Ali farma se zatvorila, više im nismo bili potrebni. Nisu nas isterali, ali stavljeno nam je do znanja da tu za nas više nema mesta. Imali smo sreću, došli rođaci da nas vide, pa su nas pozvali kod njih u Zvečan.
Na Julijanu, koja je u Peći bila sekretar škole, a onda posle 12 godina bezuspešnog kucanja na mnogobrojna vrata tek prošle godine uspela da se zaposli u đačkoj menzi, težak život je ostavio veliki trag. Operisana je od tumora, ima težak oblik astme, čir na želucu, kičma joj je iskrivljena, a kako kaže, i nervi su popustili. Još nepoverljivo priča o novom stanu u Mitrovici.
- U taj stan imam samo dva kreveta da prebacim. Evo, ovaj ovde jedan, i drugi kod dece u sobi. Verujte, besna sam najviše na sebe. Nisam ja od besa došla, nego nas je rat naterao. Muka. Najviše mi je krivo na one koji su gledali kako živimo, mogli su, a nisu pomogli. Prošle godine sam pisala zahtev u novembru da mi pomognu oko kirije, u međuvremenu počnem 1. decembra da radim u menzi, pa su mi odbili zahtev jer sam se zaposlila. Meni je mnogo tada značilo da dobijem taj novac, jer prvi put nisam imala da platim kiriju i zamolila sam gazde da me sačekaju do 15. u mesecu. Zbog toga su mi pakao od života napravili. Besna sam što nisam bila drugačija, da psujem i galamim i da budem uporna. A mene su slomile tuga i muka.
